19
 

sto se je dogodilo, pograbivsi puske na rarae, pobiti-
se u Klobuk, danas — i svaku skoro noè. Ovdè se
Stanko uvèri, da Ijubeé nije Ijubljen. Ljabomornost,
i boi I osveta probise mu sàrce, te on, kao slobodan
• sin Gore, nije znao obuzdal strasti. Kad je sinoé vi¬
dio Zaidu. kako se s njegovim priateljem gàrli, na¬
mèri pusku na ovoga; nu andjeo cavar ga saòuva od
ubojsiva; on okrenuvsi ledja pobègnu u Goru i danas
pozva Jefrema na raejdan — ko sto veijase — da se
neprekine priateljstvo. — Svàrha dvoboja veé nara je
poznala.

iVavadan skakati po sténah svoje domovine, lah-
: ko se je Jefrem popeo prèko visokoga zida , koj je
okruiavao vàri i kuéu Ahmeiovu i hitio k òvàrsto za-
sunjenorau hareinu. Prozori ove kuée biahu prerare-
ieni le sad i iznutra zatvoreni ; plosnali krov bio je
obrubljen visokora ogradom. koja medjutim setajuéim
se gori nije prèòila pogled. Ovi krovi navadnira su
setalistera turskih i dragih iztoònih ienah, jerbo ih
onde nitko vidi. Na ovoj batrici (terrasse) od bare-
ma stajala je iena; kretanje njezino oddavase mia-
dosi i krèpkost, premda njoj lice biase po navadi tur¬
skoj koprenom zastàrto.    Pregnula se je prèko ogra-

j de i prisluskavala, kad je listje od dàrvja suskalo, ih
plica u gnjezdu   rosu s krilah otresala.    Sad   zasurae

: Jefremovi koraci u travi ; ienska se joste bolje pre-
gnu — nevara ju vise uho — on je to. Jefrera izadje
iz òeste, ona radosno pljesne rukama i digne kopre¬
nu s lica. Bas je bio mèsec razlio svoje svètlo po nje¬
zinom obrazu, a Jefrem je kao zaslépljen divnu nje¬
zinu lèpotu gledao. Zaida dragorau niahne rukom, da
se pribliii, a ovaj nije oklevao. nego pristupio k blii-
' njemu òempresu. kojega se vàrbunac o batricu osla-
njase. Hitrina i bàrziaa. s kojom se je uz gladko
dàrvo penjao. jasno su svédoòile, na koliko je obik-
nuo ovomu putu, koj ga vodjase u krilo Ijubavi.

«Izbavi rae, ljubi!»   prekinu Zaida izraze Ijubavi.

—  Sta ti se dogodi, svelice moja ? uzkhknu Je¬
frem ponésto glasno.

«Tiho. libo !» saptala je Zaida. «Vezir motarski —
sejlan (vrag) ga odnio!—posla po raene Osmana be¬
ga Zvorniòanina, *) da me sutra u njegov harem od¬
vede.»

—  To neée bit! — zavapi Jefrem;   lice  rau   va-
I trora sèvase; on bolje joste zagàrli svoju dragu.

*) Pomati ko opravnik veiira   hercegovaèkoga pri  sklopljanju
mira s vladikom càrnogorskim g. 1843.
 

»Dà kako, duso moja, to nece bit. Ja éu s to¬
bom pobèéi, tvoja otaòbina bit ée i meni dora.

—  Zaido! — uzkliknu Jefrera. radost rau nedade
vise govorili.

«Dà li se torau òudis, andjelu moj? Ja sam sve
pripravila : irajim kljuòe od kuée i od konjusnice. « —

—  Cerau to ? —

nKad bi za naraa u potéru isli, lasnie éemo usko-
òit. Giemza leti ko stréla; uzrai Gierazu; lahko ées
ju poznat, bela je ko snég. a oko njoj veselo kao od
gazete.

Jefrem umukne.

«Zasto se razraisljas ? — upita Zaida. «Bolje je,
da se poiurimo, odalle.»

—  Zaido! — odgovori ovaj — neée Gora primit
poganku!

Deva problédnu, Ijuta boi njoj lice steie. «Allah!»
uzkiikne i upre na junaka oko, iz kojega boi, sdvoje¬
nje i smart sèvase. «Cujes li, dragi?» sapta muklo —
«ti imades handiar po boku, ubi raene — u Mostar
neéu iti — »

Jefrera njoj se k nogara baci i stade njoj ruke
Ijabit.  «Daj, pokàrsti se!» zamoli ju.

«Uoéuii zavapi deva, povrativsi se bi ree u ii¬
vot.  «Tvoj Bog je i moj Bog!»

Jefrem skoòi na noge. — «Cuj andjelu moj !»
rece vaino. — «Moras vérovat Boga otca, koj stvori
nebo i zemlju — «

«Oj Allah! hoéu» odgovori deva i metnu ruke
na parsa.

—  Moras vérovat Isukàrsta — nastavi moraak
poducavajué dalje Muharaedanku.

sHoéu, hoéu!"  uvèravaso ga deva.

—  I duha svetoga !» kazivase Jefrem.
«Vèruj mi, dragi, da hoéu!»

—   I presvetu Bogorodicu? — upita dalje nespo-
sobni uòitelj.

«Allah! toje Bog Ijubavi, vèrujes h ga i ti, pri¬
jane?» preuze dèvojka.

__ Vèrujera! — i Jefrem se prekàrsti.

«Tvoja véra je moja véra» reòe ona.

Jefrem zagàrU na novo obratjenu rauhamedan-
ku. «Tako, Zaido. nista nam vise neprèòì srééu —
otvoren nam je put u moju domovinu — béiimo !»

«Dà, dà, béiimo» — privoli radostno Zaida —
«nu pozorno, dragi, dok nebudemo na polju, pa on-
da neka gone orla po Balkanu. Zao mi je, sto neima
ovdé Slanka: gdò si ostavio tvoga priatelja?»

_ Srèsti éemo ga na putu ! — odgovori Jefrem