34
 

Sàm sam, svake bez pomoci —
Jur poda mnom brod se tare,

Praste daske trule stare.

Smart jur vidim da ce doci.

Màrkli otvara jaz puòina,
Nij' spasenja. neima nade:

Ha! prokleta morska stina
Brod razlupa na komade. —

0  premila! sade. sade
Dol doleti iz visinah:

Jer tva rajska moé raorade
Spasiti me iz dubinah !

XIX.

Stojah pastora na otoku.

Stàrme. gole vàrh peéine;
Prèko morske ter dubine

Gledah zemlja na siroka.

Vidjah Ijudih smies vehku,
U sto Iruònom vieònora boju,

Kako a svom kàrvnom znoju
Traie: kruh, rair, òasi i diku.

Ko u kakvom kvodlibetu
Gledah razne misli i strasti,

1  u starcu, i u dietetu, —
A u grob ih zatim pasti,

Spoznah, da sviet neiraa slasti;

Al sara ipak rad na svietu,
Dok jos znadera, na njem da s" li,

Ka ées rajsku resit òetu.
 

POHODI MESOPUSTA.*)
Sina i istina.
 

Umoren i utrudjen, kao da sam dva dana lov lo¬
vio po Velebiéu, leiah jutrora u Cista srèdu na du-
gaòkoj sofi.   te neprestano   zèvah   i   lapiah na sanak,

*) Mesopust je prava, u svih narèùjih upotrébljavana slavjan¬
ska rc6 1 odgovara posve Ulianskomn carne-vale; ime
ovo postalo je odatle, sto su odprie svetkovali samo utorak
pred èislom srèdom, u koj valja meso pustiu, i oprostit se
s njim, buduc da je fcorizraa pred vralima
 

koj mi veé dva dana nije oci zatvorio. Pruzao sam
se, natezao i skuòao — nu sve biase u zalud. Oiu-
djeni sanak, kao da mi se je osvetit ielio, àio sam ga
u vrème pokladah prezirao, bèzao me je sad. Glava
mi biase piina balovah, u usih mi zujaie najnovii vai-
cer, a pred oòima letahu veseli plesaoci. Nemogavsi
nikako zaspatì, stadob raznaisljavati, kolike sam létos
zàrtve bogu Mesopustu prikazao, kako mi ih bogato
on napiati. Pa sada da se s njim oprostim, s njim,
koj mi toli veselja prini, toli ugodno mi iivce uzdàr¬
ma, toli krasnih andjelah u naruòaj mi dovede. —
Oporna korizma — pomislih u sebi — zasto ju je
Bug narediol

Sad nétko zakuca na vrata. a ja si pàrstima po-
kucam na usta. jer mi se razjazise , kao da ce mi
se razcépit, i zaviknem «a nutar!»

U sobu stupì èudno obucen òovék. Upitam ga,
sta je i sta ieli. A on mi odgovori, da je on Meso¬
pust i da mi je dosao sa svojom druiinom naklon uòi¬
niti. »Pa gdé vam je druiba? upitah dalje?» — Na
dvoru me òeka — odgovori — ako dozvolite taki éu
ju u sobu dovesti.» — Ja sam drage volje na to pri-
slao i radovao se, sto cu u toli krasnom druitva po¬
klade svàrsili. U lo se otvore vrata, a hàrpa òudno-
vatih utvorah navali u sobu. »Aha, rekoh ja, to je
maskarada, a vi skinite samo krinke (larve), da se
neusiljeno zabavljamo!» i stanem svim ureda naklone
òiniti. — Niposto maskarada gospodaru — odazva
se Mesopust — tà znate, da se je jucer nase vladanje
svàrsilo. sto vidite, to je sve istina, to su moja dèca
i rodjaci. — «Istina! — zavapih ja i izbuijih oci na
nepoznatoga — pa sta iehte kod mene?» — Dèca
moja dosla su, da vam se zahvale, sto ste ih vasim
prialeijstvom udostojili. — oJa. priatelj ove vase dè¬
ce? Tà ja nepozoam nikoga od ove gospode?» —
Ha ha, vi se salite, gospodine, razgledajte sarao bolje
druiba moju, i uvèrit éete se, da ste vi stari znanci.

Buleé dremajuèe oòi stupim bìlie, da moga gosta
bolje obtèsim. S daleka se je òinio nestasan, iivaban
raladié, neprestano vàrleéi se; nu rara% rai pade sad
na obraz, jerbo uvidih, da je lo u zelenom kaputu
obuòen starac s màrsavira licera, s upahraa ocima i
celavora glavora. «Gospodine — rekoh goslu — vi
sa ranora sale sbijale, tà vi ste prava pravcata korizma
vase lice vas oddaje. Znadem ja dobro, da je Meso¬
pust mladié u najveéera naponu, korau ruie i lér na
licu cvalu.» —