HORVATSKA, SLAVONSKA  I DALMATINSKA.
 

Broj 36.
 

U Subotu 7. Rujna 1S44.
 

Tecaj X.
 

I dalek od nas san'

Da podje, gdi viku ni zora ni beo dan

Ne svice, neg sène od vèène tamnosti.

Frano Lukarié Burina.
 

Vuk i mainuze.
 

Cula majka, gdie se bojak bije,
Na sirokom polju piesnickorae.
Te rai daje kljuse od raejdana,
Imamuze starca babe raoga.
«Hajde sinko na konja viteza,
«I uziralji zlaljene marauze.
«Jezdi sinko, na polje piesniòko,
"Nebi li rai junak slavu stekó.» —

Ali konja nisara ni vidio,
A karao li raamuzam' udrio.
Nu ipak mi se ino nemogase,
Veé uòiniiii, kako raajka kaie.»

.Tezdim tuian, niz taj kolar ravni,
Nu gle! kljuse nenadno posàrnu,
Na marauze zlaljene nasàrnu. —
Eto pobre, òuda golemoga !
Pomami se konjic od mejdana.
Te poleti niz taj kotar ravni,
Dok doleti na polje piesniòko,
Gdie junaci Ijuli bojak biju
Za granòicu zelen lovorike. —
Ali kljuse opeta posàrnu.
 

Na marauze zlaljene nasàrnu.
Poniarai se konjic od mejdana.
Te poleti kraj lovor gorice;
A granòica zelen lovorike
Iznenada osta mi u ruci. —
 

Jezdim junak dvoru bielome
Pievajuéi Kraljeviéa Marka,
Da se vratira svojoj railoj majci.
A kad dojdem do zelene gore
U hladu se odmorit nakanim.
Veiem konja za jelovu granu,
A marauze pod jelu polaiem.

Gledao me iz gorice vuòe,
Gledao me, le je besiedio:
«Mili Boie, da nije mamuzah,
«Kljuse bi mi na vieòeru bilo.
«A zelena granòica lovora
oUres mojoj glavi plemenitoj.»

To govori iz gorice vuòe.
Te poleti, da mi slavu otme.
Ali vuòe na boj rae nezove,
Kó junaka junak od raejdana,
Veé se kradom do mene dovuòe,

36