HORVATSKA, SLAVONSKA I DALMATINSKA
 

Broj 31.
 

U Subotu 9. Kolovoza 1S4.'>.
 

Tecaj XI.
 

Zato bàrze, koj àio moze,
Da nespava, da pomoie.
Da se Vilam diie hram:
Jedni neka kàrèe tàrnje,
Drugi umah siju zàrnje.
Da nestoji nitko sam.
 

N. Boroevic.
 

Velebitske Vile.
 

Poljana je na vàrh Velebita,
Od visokih okruiena stiena',
Puna trave i planinskog cvieta,
Po kora pada rosica raedena.

Njeine staze nisu uèepane,
Ljudskora slopom od kada je svieta ;
Jer je brane strasne klisurine,
Oko kojih magia je obvieta.

Kada zora iztok zarumeni,
I sunasce iza gore grane:
Tada poòme iivit po poljani,
I veselo plesanje nastane.

Dievojcice po stienama siedu,
Zlatnu kosu po ramenu steru,
I razliòne piesmice pievaju.
Oli cvieée po poljani beru.

Sad carobni vienac umotaju,
I u divno uhvate se kolo,
Ovienèane u kolu igraju,
Ljubko kreéu svoje hce bielo.
 

Kad sustaju, u travu se siedu,
Sad govore, sad nevino sale,
Sad iz gàrla sloino zapievaju,
Sad kazuju dogodjaje male.

Jedna sbori od stari vriemena',
Druga, kako lovca je sienala,
Treéa kaie, da je zaljubljena,
U èobanèe iz bliinjega sela.

Da kad ovce kraj poljane pase,
Miloglasne pieva mu piesmice.
Al' na oèi nikad mu neda se,
Nit pokaie svoje bielo lice.

Dievojke su velebitske Vile,
One piesme po njemu pievaju,
Jer su^ se opet na njem naslanile,
Naselile domovina svoju.

Velebit je naseljen od Vila',
Od slavjanskih jasnih pievalieah,
A dok njina zvoni lira mila,
Lika neée dvoriti tudjinca.
 

U Gospiéu.
 

Franjo Turic,

Lièaain.
 

•il