HORVATSKA, SLAVONSKA I DALMATINSKA.
 

Broj IS.
 

IJ Snbotu 9. Svibnja 1§46.
 

Teèaj XII.
 

Moje samo, roda moga —
Sàrdasce nevino,

Vri i kipi kod sladkoga

Glaska: «Domovino !«
 

S, Marjanovié.
 

Jurjevdanslii g^iasis

posvetjeni pobratimu   J... u   M......«,

od Lra Mca hca.
 

Ili gàrrai, il' se zemlja trese,
II' udara more o brégove.
Ili ciòi posestriraa Vila?
Niti gàrrai, nit se zeralja trese,
Nit udara raore  o brégove ;
Nego ciòi raoja posestrima.
Sa Veleii visoke planine,
Tuine glase u poruke slaie :
Da je meni Ijuba procvilila,
U taranici Hercegusi *) pustoj,
Medju màrka èeliri duvara,
Gdè nevidi sunca nit méseca, —
Gdéno njejni mekani duseci —
Màrzia stèna, voda do kolèna...
Duh pokoja — zraije i jakrepi,
A slobode krila — bukagije ...
Plaò i jauk — tihi razgovori.
Kako cvili, da od Boga nadjes!
Kao ljuta u procèpm guja,
U nerailu sàrce bi pisnulo, —
Iz karaena suza poletìla.
 

*) Pusto ovo màrtvilo kàrstjanskih suzanjah od Hercega Slè¬
pana sazidano, i zato Hercegusa nareéeao, vidja se u grada
LjubuSkom sto arsinah u zemlja — kako izkusivèi ju kazu¬
ju — daboko, na tri tavana razdèljeno. —
 

A na zeralju bèli*) pao orle. —
Ona kune dane i godine,
I nesrèéni òas postanka svoga,. .
Koliko je pèska okó raora,
A u njerau   bistre kapih vode;
Tol'ko putih raene proklinjala...
Tol'ko gorkih suzah oborila, —
A raaternje u men'   mlèko plaòe.
Grozna bolja iivot priuzimlje,
Pusto s' sàrce na òetvero cèpa..
Lélni meni omàrznuli dani,
I vesele dobe od mladosti,
y vijeku srèénora i blaienora.—
Siroko nas razslavilo more,
I nemérna bérda i doline.
Ja priklinjem orla i sokola,
I malenu plicu lastavicu,
Nebi li rai krila pozajraila.
Da preletira prostranu puòinu,
I nadvisim vàrhe gorovite.
Al' je sivo udobljeno perje:
Da se soko penje na visoko, —
S njirae diòi ponositi orle, —
Lastavica hitro da putuje,
Svud prolétje divno navestuje;
A teiina raoja neusilna,
Nit su za nju zraci ni oblaci;
Neg' s alatom valja i zanatom
Slèdil m^og u travici mrava. —
(Konac ce slèditi.)
 

*) Po narodnom bajoslovju   ima i bélih orlovah u zraku,  koji,
kad svèt — puk — obce tuguje, na zemlja padaju.

18