108
 

nDje svezase tri  dobra jun ka,
»Tri junaka, trideset Turakah,
al bez rane i bez màrtve glave!»
Progovori Senjanin Tadija:
«Ne òud'te se, Senjanke djevojke,
»To se srela  sreéa i nesrèéa,
«Moja sreéa, njihova nesrèéa,
«Moja sreéa nesrééu svezala.»
U lo doba pod bijelu kulu.
Svijeh tridest baci u lavnicu,
Pa na blago odsijeòe Turke:
Za trideset tri lovara blaga.
Dodje blago Senjanin-Tadiji,
Al' izlazi Tadijina majka,
Pa Tadiji sinu progovara:
«Znas li, sine, Senjanin-Tadija?
«Kuna ti je babà pogubio.»
Kad to zaòu Senjanin Tadija,
Uze njima tri lovara blaga,
Pa on puséa trideset Turakah
Izpod sablje tavnici na  vrata;
Kad naijeze Kuna Hasan-aga,
Klonu sablja, odpade mu glava.
 

I   li   I   yt.

Prizor iz Bugarskoga iivota.
 

(Nadalje.)
 

Siena se nad stènora penje, a medju njimi u tè¬
snih pukotinah vijuga se staza, kojora raoie samo no¬
ga divokoze, hajduka i gorjanika smiono boditi. Kroz
ove Sarske stène veruga se visok klanac, koi se s bu¬
garske strane ne bas stàrmo diie, i posto bi prosékao
gorski grad Prizren, svàrsuje se preraa Albanii raal da
ne vàrletom.^

Nad najtèsniira raèstora ovoga idréla (klanca),
gdè se hridi na obiraa stranaraa od prilike sto nogah
stàrraenito u vis diiu, i gdé se jedan putnik nemoie
drugome ukloniti, iraa na tèmenu stène zatavanjak,
koi je podobro prostran, nu buduci stèna sliòna silja-
stoj kockì, nemoie ga oko od nikuda zapazili. Nasrèd
ovoga zatavanjaka bukée velika valra, koja plaraenora
svojira svu okolicu razsvétljuje; nu u nevèrni klanac
ni jedna zraka nezaleée, sarao gdékoja iskra penje se
visoko nad batrice {Terrassen), kojimi je priroda ra¬
van ovu ogradila, i gaseé se priliòi leieéoj zvézdi.

U okolo plamteée vatre sèdi do dvanaest muie-
yah; za pojasora sévaju ira britki handiari i jatagani,
izpod kabanice vire po dvé danickinje, pokraj svako¬
ga leii puska. Ovo su hajduci; oni su bili prie malo
vrémena rairni stanovnici obljiinjih selah i robovi Tu¬
rakah, a sad su slobodni iitelji gorah, slobodni kao
gorsko zvère, koje raoie svaki loviti. Nu koi kàrstja¬
nin usudio hi se kidisati hajduku? Tà on ée mu do
malo raoiebiii drug poslali, òira rau nairae surovi Tur¬
cin, ili bolje govoreé poturica, oduzme ienu ili Iju¬
bovcu, déte ili rodjaka, dapaòe i zadnji koraad kruha.

Màrtva tisina vlada u ovome kolu, svi su se za-
dubih u mish:   tuina im hca svèdoèe,  da su ialostni
 

dogadjaji predmet njihova razmisljanja — po svoj
prilici svaki se od njih opominje svoje grozne pro¬
sastnosti. Pa da kako prosaslnost ova biase puna mu¬
ke, patnje i zuluraa, kog su im Turci poèinili, i pri.
povédki nasoj nebi bilo kraja ni konca, kad bi uzeli
kazivali, kolike je trébalo kàrvoloònosti, dok su se
ljudi ovi u hajduke odmetnuli. — Nu doba ovo luge
i ialosti utonulo je veé u viru vrémena, sarao kadslo
tekne ih za pamet, ali ipak nadvlada misao na sadas¬
nji slalis, parsa im se bolje nadiraaju, glava se pono¬
sito diie, a iz oka bukée plaraen Lrabrosti, kakvom
i^u bih nadabnuti vojnici kàrstjanski u Spanjolskoj,
kad su poòeli zatirati vladu raauritansku. Pa sto su
bili prie nèkoliko vèkovah vitezi spanjoiski, proslavlje-
ni i opèvani junaci, lo su ovdé hajduci, kojira broj
poveksava svaki novi zulum Turakah, uòinjen bugar-
sko-bosanskira kàrsljanom. Hajduk je glavna osoba
pèsaraah, koje pévaju ugnjeteni od Turakah kàrstjani,
zeraljaci se s njira ponose i dèci svojoj verno pripo¬
védaju, kohko je ubio Turakah, koliko je izbavio za-
suinjenih kàrstjanah. Irae njegovo poslaje bastina na¬
roda, i prelazi s otca na sina, a pèsme o njegovu ju¬
naòtvu ore se uzhiljeno i onda, kad mu je velar pe¬
peo od kostih raznio. Zato hajduk nepoznaje vecje
slave, nego sto je nepreslani boj i vrebanje Musloraa¬
na, da ga razstavi s dusora pomoéju svoje puske; on
nepoznaje veéje slave, nego sto je nastojanje, kako bi
zeraljake svoje izpod turskoga nasilja oteo. A najve¬
éja cast, vèkovila usporaena pada rau u dio, ako u
boju s mnogobrojnirai Turci junaèki pogine: zato raa¬
lo iraa priraèrah, da bi hajduk u postelji dusu iz¬
pustio ; zato se Turòin boji hajduka, a narod ga
slavi.

Jedan od nasih hajdukah pogledao je u nebo, da
vidi koje je doba noéi, pa se obazre naokolo, kao
da nésto pita. Svi su ga razumèli i povukh oòi na o-
nu stranu, gdè je na vàrietnoj hridi, pokraj zévajuée-
ga jaza lebdila ienska glava, kao da bdije nad Bugar¬
skom. Tako je ukoòeno stajala ì ieljno oko u dalji¬
nu upirala, da èovèk nije mogao razaznati, iivi li ova
èovéòja prilika. Sudeé po vitkora uzrastu i masti
{Teint) téla joste je bila mlada, akoprem se je opet
ovoj misli opirala kusljava po zraku pàrseéa ko¬
sa i zapustena oprava, jer se ovo neslaie s èistoéom,
kojoj je prava domovina Bugarska zeralja.

«Nije jos vrérae,» reèe najstarii hajduk i pokaza
dèvojku:  »u poraanina je sokolovo oko.»

—  Kukavica! — uzdabnuse svi.

«Koliko je suzah oskvàrnjena ova dèvojka proli-
la, toliko turskih vragovah piatii ée iivolom, tako mi
vére i Boga !» zakleo se je najraladji dohvalivsi kao
bésan pusku.

—  Pleraenita nakana! — povladise rau starli dru¬
govi.

Opet nasta lisina.

Sad se dèvojka prenu, odgàrnuvsi kosu s èela i
oèiuh, pruii glavu i ostro gleda naprèd. Kao izvan
sebe zaviòe: «Illa!» a hajduci skoòe sa zeralje na no¬
ge lagane.

(Dalje ce slèditi.)