HORVATSKA, SLAVONSKA I DALUIATINSKA.
 

Broj 6.
 

IT Subotu 5. Veljaèe IS4S.
 

Tecaj XIV.
 

Kad iztièe sunce, najveca je zima,
Premda samo sunce iar najveéi ima.

Poslovica.
 

Z I li A.
 

Ljula zima, liba, màrtva,
U izmagu umutana,
Bez sunasca svìjelloga.
Tavni sutonj u pò dana.

Ljuta ziraa. tiha, raàrlva.
Po dàrvljetu màrzio inje;
A bijelì snieg po polju,
Kano bielo more sinje.

Tuino 'e giedat lo màrtvilo
I ncòut! jasna gàrla.
Kano da je po lugovieh
Pievna druiba izumària.

Tako ti je i u meni,
Sve veé tiho. màrtvo sada,
Po grudi se hvata inje.
Màrzia zima tamo vlada.

S nemilosl! Ijudske teike
U tielu me zebe dusa;
Tuinoj piesmi jeke neima,
Neima drage, da ju slusa.
 

S njome su mi u daljini
Sunca zrake zamaknule,
A suze su za njom tople
Po sàrcu se primàrznule.
 

Tàrnski,
 

Horvatski Honiadi.
 

Kada se od Senja pulnik k jugu izpod Velebita
k Karlobagu pusti, naravno po moru, jerbo ceste u
ovom dielu primorja neima , imati ée jedno rìedku,
veliòanstveno ì uzhiijujuée pozorisle, osobito ako u
prolietju, u zaòetku svibnja raieseca putuje. Ugledati ée
koliko mu oko dostize, jednu bezkrajno produljenu,
vise oblaka uspetu gorailu golih stienah, ì kamenom
u jednu strahovilu planinu spojenih briegovah, koja
kao kakovi slrahoviti kostur niekojeg propadseg svie¬
la izgleda. Ova nepreglediva kamena golel stedljivo
je nakitjena zelenim negdie veéira, negdie manjim,
ovdie òrsljim, ondie redjim ostrovòiéi, i to po dolnjoj
poli sirine; Irelja òetvàrt stoj! jost kao u poznoj je¬
seni; ono malo bilja, sto se i ugleda, sloji suvo, màr¬
ko ì bezlislno, jer susiedstvo niu sok màrzne ! iivot
prieòi, a to je: oglavlje planine koje sniegom ! ledom
sve do Petrova dana  prekriveno leii.

6