DÁNICA ILIRSKA.
 

TECAJ IL
 

Dana 6. Februara 1836.
 

BROJ 6.
 

V cvéijii mu se misal goí.
Kiged   V dobraj   sreci  sloc.
 

TRI PÉS3HCE  UJEDyOJ.

Xa S*

Oj kosutko cernooka,
Krasna, tanka i vísoka!
Pévat cu ti tri pésmice,
Tri pésmice z jedne zícc:

Perva pésma nije sala,
Akoprem je presta, mt^a ,
U MJoj péva moja V^íla:
„Jíi le Ijubim, dévo mila /''

Druga pésma mílo molí,
Nepreziraj gorke boli,
Njeznim glasom tebe snubi;
„/ ti mene, dévo, Ijubi L''

Tretja perve nadvisava ;
Rajskom mocom obozava
Slobodnoga kano robaí
fjSlulnosl, vérnosl ¿ak do groba .'"

To su one tri pésmice,
Tri pésmice z jedne zice;
Al' ih nesmé nilko znali,
Pazi, - - nemoj rae izdati!

Ljudecil Vukolinot-ic,

lür ¡z Horvatsfcc.
 

3IISLI  O  STAROBILOSTI SLAVJAyOV
U EUROPL

■ Od Dra. P. J. Safarika.
LXadaIje].

7. Buduci dakle, da se Slavjani kako n
kasniem, tako ni u raniem hislorickom vré-
nienu, niti cez silu i vojnu, niti pak potaj-
íu) i kroz kutc iz Azie u Europu preseliti nijsu
 

moglí,  pravedno   jest,  da  jih za staroselce
europejske derzimo, s tim vise, sto se mnén¬
je   ovo i s mnogimi drugimi tako isto vazni-
mi i  znacajnímí   dokazi potverdili  moze.     K
ovim dokazom osim svega spada blíznje srod¬
stvo slavenskog  jezika  sa jezici drugih ko¬
lénah istog slaro-europejskog naroda, koja su
od starine  u Europi naseljena, osobito  pako
s gerckim,   rímskim,   némackím  i  lilvanskim.
Istina je,   da se   sa  slavenskim srodne   réci
i u nékojíh jezicih azialskih  kolénah osobito
u  sanskrilskom,   medskom,   persíjskom, i  t.
d. nalaze, ali jako redko, i to kako da bi iz
daleka sebi podobne bile; naprotiv pako pervo-
bitne  i   koreníte réci  slavenskog,   gerckog,
rimskog, némackog í lilvanskog jezika slazu
se za cuditi.    Céli kroj slavenskog jezika se
mnogo vise  kroju i osnovi drugih europejskih
ncgo   azianskih  jezikov od   istoga   roda   prí-
blizava ,   sto   svaki lahko  vidéti   moze,   koji
u   ovom   pogledu   pozorno   i   bez   predsuda
jednoga s drugim prispodobí. Kroj ízvadjanje r
slaganje récih, skíanjanje samostavnih, srav-
naiije  pridavnih ímenah ,   pregibanje   (konju-
gacie) glagola (verbunia), syntaxis ,   osobito
ako starie   slavenske  forme sa stariimi  gerc-
kimi, rimskimi,   némackimí i litvanskimi prí¬
spodobimo, jesu   nietlju sobom   u   svih   ovih
europejskih jezicih   sa  svim, i  to  tako spo-
dobiie i soglasiteine, da se iz  njíli lahko  po¬
znati moze ,   da je u davnjem  preselenju ob¬
cinski   jezik tako razliínih sestarah i kcerah
jedne perve malere bil prenesen, koje su se
slopram kasnie u istoj  Europi jedna od dru¬
ge   odd''!ile.     Znatno   ovo   srodstvo   glavnih
, europejskih jezikah dalo je povod nékim  od-
, vec hiliim i nedozrélim récih izpilaleljem, da
su sad gcrcki, íao D(íi!kovski, ssid rimski, kao

a