DÁNICA   ILIRSKA.
 

TECAJ IL
 

Dana 2. Serpnja 1836.
 

BROJ 27.
 

Domorodni jezik upeijajte,
Kralju véru ;iakouitu dajte!

Draskovií,
 

NA    31 É S T O    PROGLASA.

Neznam, sto b¡ na pofdku druge polo-
rice tekuce godine Danice Ilirske na mésto
ogiasa i poziva na dalesnju podporu ravno-
dusnira doraorodcem i podpríjatja naseg ucast-
hikom príkladnie prioln'iti mogao, negoli domo¬
rodni iskrenog jednog, premda nepoznan¡m za
sad bil hoteceg prialeija u lecaju prosaslog
méseca meni poslani lúsl, koj¡ se sa c¡st¡m
namérenjem nas¡m posve slaze, a od slova
do slova ovako glasi :

Ljubezn!   moj!

Puno, puno m¡ je serdce, sla je sarac
Kraljeviéa, ol' bedevia cernog Arapina, sla
je sokol lagiickl, sta je ista okoberza mu¬
nja? Nista, nisla nema tako hilrog, slo bi me,
da mi se nebí sporo cinilo, u objalje tvoje
prenesti moglo. Znam, slo pulah bi rae !z-
pítkivao , sto bi putah ponavljati morao, i
opet dosla nebi bilo, dok te nebí na persa
moja prílísnuo. Onda bi cuvstva, za koja
jezik nema récih íz mojeg u tvoje se serdce
prelíla, onda bi se upokojílí.

Iz tog prizrénja, sladki! prosti mi, slo
cu le nedoslatnim opísanjem nigda nezabo-
ravljenog jednog dogadjaja vise uzneniiriti,
negó razveseleli. Znam bo zestoki plamen
nédarah tvoieh, koi ako- stvar ne tocno, ne
podpunoma, ne izvéstno, ne sa svimi svo¬
jimi, i najmanjimi okolovstinanii pozdre i sa¬
bían!, nema uzde , nezna granice.

Da ti pako do saslanka naseg, koj tez¬
ko bude skoro, nista nejavim, nnslis , da bi
mogo biti ? Dok le dakle sa svim zadovoljit
mogu, sterpi se skupa sa mnom, i na kratko
poslusaj.

Velika biase tisina. Hiadolahki ¡grase
se vetricak s vodom sinjeg naseg mora ilir¬
skog kanoti travoiu cvalucih   livadah.     Okol
 

cetiri sata popoldne izidjem po obicaju uzam-
I si ocnik [Pei-spektivJ k prislaniscu , kamo, i
odkud svaki dan po nékoliko brodovah dojde
i ode.    Nepríaleij buke ! vike, okrenem de¬
sno samolnom jednom stazicom, da bi s jed¬
nog   brezuljka    célu   okolicu   promotravajuc ,
nesmetano moieh   mislih oko na davnieh ka¬
no   i   sadasníeh   vrémenah   prigode   napasát!
mogao.    K odlucenom raéstu priblizavajuci se
zacujem z leve slrane néki noguh Uitanj, za
tim duboke uzdihe, a najposlíra umolrim, pri-
krivs! se malo cisto i snazno obucenog coe-
ka.    Stanem,  uprem oci,  nagnem   iiho.    On
velitnog   stasa   bistrog   i    vedrog   pogleda   i
oblicja  bivsi,   na   verh brezuljka ,   pone   kad
je malo   odahnuo   i   kanoti   bcjeci   se   nékog
okó sebe razgledao, padne na koléna i sklo-
piv ruke   rekne :   „Boze,   Boze!   cudutvorni
upravílelju i ravnilelju zivota moga! zahvalju-
jem,   evo   zahvaijujem ti na velikoj  dobroli-
vosti Ivojoj, koju sí mi sad udélio ,   da   vi¬
dim jos jedanput mile kraje ilirske, da se jos
jedanput nadisem zraka,   kog su miada moja
léta   uzívala.      Tí  pak   zemijo   [poljiíbiv juj
zdrava mi budi,   poslim tako  dugog razslan¬
ka.    Kazimí sla se je   u   tebi do   sada  zgo-
dilo. Reci hranís li jos koga sina, koji bi nñ
slovinskima ustma   duíni   moju ukrépio ,   koji
bí me ubavéstio, sto se radi od Radmara do
Balkana, i od cernog lia do ovog mora, ko¬
je me je na svojih   ledjih  do zudjcníh kota-
rah ilirskih dónelo.   Kakvo slovo oko Duna-
va, Drava i Save?   Tko na obc slrane Ori¬
ne, kakva usta Cetina razsladjujc,   ima 1'   u
kranjskíh, ima 1' u koroskih bcrdínah, ima 1
u    cernogorskíh planinah   i   u  banatskih   rav-
nicah jos koja kapijica krépke  kervi ilirske ?
Kako ti sad stois preda mnom lezecí Dubrov-
niku ! tí sédalo négda slave i s!o!;Oce, ti klju-
cu lUrie ! Kazi, velim,  zeuiljo !   imas   li ko-