DÁNICA  ILIR8RA.
 

TECAJ IIL
 

Dana 2. Prosinea 1837.
 

BROJ 49.
 

Hic mihi mei gentiles Slavi videntur cohortandi, apud quos excolendae eoriim linguae máxima est negli-
gentia.   Hiño fit, ut qtutm de rebus illis domestica lingua est disserendum, semilatine eos loqui oporteat.

Nudoierin.
 

IVAN

ili

SÉVERSKA   VATRA.

(I-í barona Pichlera.)
 

Europa je plívíila u kervi. Rat je cíta¬
vo obzorje (horizon) svojimi slrasili obilazio.
Spanjolska, Italia, Néraacka, Pruska, Austria
ljuto su osécale njegove muke: svih ih bia¬
se Belona kervavira bicera pohodUa. Iztok,
jug i zapad stenjali su pod slrasnirai udarci
od^boja; samo jos silení séver biase u miru.
Xu naskoro je i njerau nebo sudbinu ostale
njegove bratje naraénulo ; kola strasnoga bo¬
ga "od rata okrcnuse se na jedanput, i odose
berzo kao slréla u siroka polja od Rusie:
cerni, plamen bljujuci sinovi Neptuna odvu-
kose ih tamo. Veliki, íli jos lépsira, istini-
tíím iraenom, ocínski car Alexander spremí
se hez straha, nu strasno k boju ovomu.
Dva Oria, francezki jedan, a drugi niski izi¬
dose na bojisíe, obadva junacki i silni, oba¬
dva kao pobédonosni borci poznati. Valjalo
je pokazatí tomu boju, cigov je lovoini vé¬
nac; njerau je dato bilo, da odsudí sudbinu
obojice, i stanje cele Europe; i ío ee i uci¬
ni, jer se i dvoglavi orao auslrianskl s bla¬
gorodnim za pravednu stvar boreclm se bra¬
lom u séveru sadruz¡o biase,

Svaki , koi domorodno raisljase, uze
oruzje ¡ ode, kucu ¡ kuc¡ste oslaviv, u boj
protí nepriateiju. Tako i Ivan, jedan od naj-
hrabreníih mladicah okolo Moskve, Pun va-
tre uze svoj mac i pripasa ga dobro , a nu¬
lo kopje  svoje  dize u  visinu i  zakune   se,
 

da ce ili kao junak opet vratítí se, ili nika¬
da natrag i nedoci; da ce za svoga dobroga
cara nadvladatí ilí urarétí. I tako od kolibe
svoje odélivsí se polerci onarao, gdé su esta¬
la njegova bratja za odlazak skupijena joste
slojala, Nu sad se krila njegovih petah na
jedanput spuste i on stade na mésto, „Pa
odavde da idem — progovori — a mojoj
Marinki ni s bogom ostaj da nerecem ? Ne;
to moje noge nece zaderzatí , ni ruke moje
uzetí; pace cu ja jos ber¿e, jos ¿ivlje u boj
pohit¡tí, i desnica moja bití ce jos jaca, ako
mi ona posao s bogom rekne, ako mi na
kopje jedan vezak sveze, jedan célov dade,
i od boga jakost ruc¡ mojoj zaprosi." To
izustiv oterci ber¿e negó jelen ka kolib! svo¬
je dévojke.

„Sta ees?" zapita ga Ijuto Stépanov,
otac njegove Marinke.

„„Da ka¿era s bogom ostaj vasoj kceri""^
odgovor¡ mu Ivan.

„S bogora ostaj !" v¡kne zacudjen Sté¬
panov.

„S bogora posao !" dovikne mu Marinka.

„„Jest, ja sam dosao, da vam s bogom
kazera; jer ¡dera u boj za moga dobroga ca¬
ra i za milu domovinu moju,""

„U nutra, kceri !" zagermi Stépanov,
„Oslav¡ loga bésomucnoga derana; te¿ko te¬
bi ako ga jos jednom pogledas!"

„„Stépanov! rece mu preteci mladic —
nezaboravljajle se tako ; vi se sada s jednim
vérnim podloznikom Alexandrovim razgova-
rate. Ja sam onde bio, kad je on u vodu
skocio, da jednom proslom covéku zivot spa-