Broj 9.
 

IJ .Subotu 9. Ozujka 1S39.
 

Tecaj V.
 

Ko b¡ svemu svétu pogacu namés¡o.

Narodna ilir. poslovica.
 

Putnik.
 

Muklim súraom od vetara'
Kisovlt! oblak pliva,
Svéllost danka se zatvara,
Kad se carni plast razllva,

I po zraku prah se vije,
Darvu hvoje bura lomi,
I plarateéa raunja sije,
Po nebesih buce grora!.

Hltreé u toj nepogodi

Za konakora putnik gledi;

Malu kuéu dok nahodi,

Pred kora srautjen starac sed!.

«Dozvolj! mi starce stati
Pod krov, dok se vréme sraéni,
Véruj, da t! Bog naplat!,
Gostovití éin posten!.»

««Bolje da se nebo tare.
Negó da carv sarce ruje;
Moj mladjane!— tvoje zare
Jasne zalost jos ne truje?

Hodi, hod! raoj putnice,
Namésti se ti unulra;
Za me nema vise sríée,
Mene neée bili sutra !« «
 

Putnik vrata kad odtvora,
Vidi s ocira potartíraa
Lezat dévu vítka stvora,
Kii studena sraart objima.

Majka tuzi, suze roni.
Da odoli svoj boljezn!,
Ali udes neraion!
Neklanja se ni Ijuvezni.

Junak kano darvo posta,
Gledajué! boleslnlcu:
«Sraartí ljuta nis' t! dosta ?
Ublj mene, ne dév!cu!«

Ruéicu joj tad uhvati,
Ozivljava svim célovom,
I u tome déva sáti
Uzbudi se moéju novom.

Cudnovalo ju éuvase
Blaga krépost od ljubavi,
Ká, gdé kosom sraart veé maSe,
Korislno se protiv stavi.

Projdjose sve bune s nebi,
Zeinlja biase razsuncana;
Junak dévu uze seb!
Za druzicu svojih dána'. —

Ljudevit Vukctincvié.