Broj 37.
 

IJ Subotu 9. .«erpuja IS49.
 

Tecaj Mm.
 

Ganite se na obéeno
Svaéie dobro bez prepaslí,

Gundulic.
 

Tug-a vérnog- domorodca zbog: nékih.
 

Jezdi h¡tro, jezd¡ bez prestanka
Béh danak pokojnora zapadu,
Zur¡, leti, nití iraa stanka,
Dok u noénu ne dostize vladu, —'
Trudnu svoju lad prikianja glavu,
Spali lezi, — a noé priraa slavu.

Carne noéi, cárnija odiéa
Po zeralii se svuda s¡rora slere,
San sumorn¡ s ranoztvora od dél¡éa'
Svake sllke, raák po vártu bere.
Da ga sipa u jasne palaée

I  kolibe, gdé ubogi place.

Uljuljana poljubcem naravi
U pokoju spava zeralja raali,
Nu na lipah várhiincu gizdavi'
Sam sumeé! vélriéak krilali
Tamo arao lanke giba hvoje,
S vüskim kolom sale vodi svoje.

Al sta rekoh? Zar has sve poéiva?
Zar sve smva u müoj razbludi? —
Ne, ne, taino svédost néka s¡va, —
Glas uzdaha noénora tminom bludi.

II  je bolno majéino jedino?

II na daski jur éedo nev¡no? —

N¡t je bolno tara' éedo jedino,
Nit! lez! u smártnora pokoju:
 

Veé je, raüa raajko domovino!
Zalost, koja budu srééu tvoju
Promlsljava; vérnog sina tvoga
Tuga morí, zbog naroda svoga.

Tuga mor¡, sárce rau se para,
San ga bézi,  pokrépa uraornüi,
U sdvojenje zalost se pretvara,
U duhu rau sbor ralshh suraornüi;
A lo gledeé nevéru opaku
Odpadn¡kah, ! nj!h ljubav raláku:

.Motreé: kako ranogí hez znaéaja,
Bez ljubavi 1 bez narodnosl¡
Tumaraju, n¡t' seljaju vaja
Doraovine, nit' zeljne radosti:
Nit' ¡h zebe, n¡t' üi sunce grljc,
N¡t ¡in sárce od ljubavi vrlje;

Za lo bdeél, tezko uzdisuél
U sréd tarane bezpokojne noéi
Vérni Ilir, oéi uzdizuéi
K nebes¡raa, raoll u saraoél:
«Oh! od takv¡h, svor¡telju svila
Oslobodi nas kosmopolita"!

Tarao gleda: kako drugi ruse,
Sto brizljivo vrédni sazidase; —
Rod svoj dave, kolju, more, du.sc,
Kako tudji sinovi poslase;
To motreéi doraorodac tuz¡:
»GIe! kak' déte majc¡ svojoj sluzi!?«

27