HORVATSKA, SLAVONSKA I DALUIATINSKA
 

Broj 23.
 

IJ Subotu 7. liipnja 1S4.'>.
 

Tecaj XI.
 

Raste narod mili Bogu

S noviem redom zlatnieh vieka'.
 

/. Palmotic.
 

Dva Pobratima.

Poviestica.

Selaju se do dva raomka mlada
Po ugarskih plodnieh ravnicah,
Nit su bratja, nit od bratje dieca,
Veé su ono do dva pobratima;
Selaju se, med sobom govore

0  buduéoj srèéi doraovine,
Koja ira je nad sve ino draga.

1  kad bi se dost nagovorili,
Gorkiera suzam nakvasili lica.
Videe, da je sila jos sinovah,
Ki za staru nist nehaju raajku,
Nit za jezik krasni, sladkozvuòni,
Kojim ih je odgojila tuina,
Mnogu càrnu prebdijuéi noècu:
Predjose tad i na stvari druge,
A iraeno na dievojke mlade.
Jedan hvali, drugi kudi ovo,
Dok u jednu sloiise se sve misli.
Te se kunu Bogora i Marijom

I jos oniem, sto je korau drago.
Da neljubi nijedan dievojke,
Bila piava bila càrnòkosa,
Bila ista iz gorice Vila,
Kojano je nad sve iene krasna.
 

Prorainuse do dvie godinice,
Vratjaju se oba priatelja,
Vratjaju se u svu doraovinu,
U Hàrvatsku od niegda na glasu,
Gdie se rode junaci od boja,
A dievojke bàrze lastavice.
Da ira neiraa na tora svietu para. -

Tu se bise razdruiila bratja.
Jedan osta tara, gdie teòe Drava,
Drugi ode k valoviloj Savi.
Zaboravi, ialostna rau majka !
Zaboravi na kletvu i zaviet.
Te on prosi liepotu dievojku,
Càrnooku Hàrvaticu slavnu
Iz Zagreba grada bieloga.
On ju ljubi od jutra do mraka.
Od veòera tja do zore rujne,
Dok mu rodi òedo preljuveno,
Milu éercu, Angjela zeraaljskog.
Ali bilo vieònora Bogu iao.
Sto je junak prekàrsio kletvu,
Kà se iraa dàriati do vieka.
Te on uze Angjela tog sebi.
Da niu dade stanak, koj ga ide.

Mladji junak vierno dàrii zaviet,

Niti ljubi, niti asikuje,

23