104
 

oJer, Tadija, nasoj celi glavo,
«Jer uplasi tridest nasih drugah?
«Jos nam deset drugah pobjegnulo.»
Veh njemu Senjanin Tadija :
«Neka bjeie, Kotarac Jovane!
«Kada su se oni uplasiii
«Od iivoga jarca oderana,
«Ja kako ée sutra doòekati,
«Doòekati Hasan-agu Kunu
«I njegovih tridest krajisnikah,
»Moj Jovane. kako vatre iive?»
Izidjose na Càrvene st'jene,
Obazre se Kotarac Jovane,
Al' sam ide Koranen barjaktaru,
Pa on reòe Senjanin-Tadiji:
«Moj Tadija! od tridest trojica.»
Veli njemu Senjanin Tadija :
«Nebojte se, moja braéo draga!
«èto uradi trideset junakah,
•Ako nama dobra sreéa bude,
»Ono mogu tri dobra junaka.»
Tu ih bjese noéca zaslanula,
Ukaza se jedan oganj iivi,
Pobratime, kroz jelove grane.
Reèe rijeè Senjanin Tadija:
«Nije r mati rodila junaka,
«Da otide oganj da uvodi:
«ir su Turci ih su hajduci?»
Skoòi Koranen na noge lagune,
A uziraa pusku po sredini,
Odvuèe se kroz jelove grane;
Kad on dodje do ognja iivoga.
Te pogleda iza lanke jele.
Ali sjede Udbinjani Turci,
Medju njima Hasan-aga Kuna,
Piju vino i bistro rakiu.
Dodje òasa Hasan-agi Kuni,
Nazdravi je u svoju druiinu:
«Zdravi ste mi, moja braéo draga!
«Ta u zdravlje tridest Udbinjanah,
«A u glavu Senjanin-Tadije
»l njegovih trideset hajdukah,
«Ako Bog da, te se udesimo!»
Kad se raàrka nakilise vina,
Sve je pjano kako i pomamno,
Pospalo je kako i poklano,
Uz jelike puske prislonili.
(Konac ée slèditL)
 

■»-mM^
 

I        li        1        A.

Prizor iz Bugarskoga iivota.
fNadalje.)
 

Vedrò se je nebo osulo zvèzdarai, koje slabim
svojim svétlora obasjavahu ravno polje telovsko ; a za
Balkanom se bèli raésec gizda i sprema, da mu se pop¬
ne na téme i da obljubi rosu na bugarskih livadah i
dolinah.
 

U séni bedemah tetovskih hàrli mlad covèk, ì
dosavsi na mèsto, gdé se je gusta zovina na bedem
naslanjala, obazre se pazljivo, izvuòe izpod kabanice
pusku saru i zaraahne njome veselo, al nesmo treno
nad glavom. Jedva se je stàrpio, da u glas nepodvit
ne. »0j, nije te namotrilo pogansko oko, draga mo¬
ja drugarice,» reèe gladeé svoju danicku, i primèti
ponosilo, «al kako bi i progledalo tursko bludnostju
iztroseno oko, kud nebi sokolovo oko doparlo. Nu
jao vama, prokleti osmanlije, kajat éete se, sto niste
prèteéu vam smart 'nanjusili.» To rekav, zagrozi se
sakom varosi, skrije pusku pod kabanicu, hvali se
tetovskoga polja i okrene k Sarskim goram.

Sad su se zasjali vàrhunci gorah od svèlie me-
sedine. Junak stane i zatravljen krasnim pozorjem za¬
vapi,: «Zdravo, zelena goro i puste klisure ! Dà, neima
lépseg iivota od hajdnòkoga, kad ga verna Ijuba pra¬
ti. Dà kako — uzdahne i otare si òelo — ja necu
imati ove drugarice. — .Tadna Spasenijo ! Ti si ne¬
duina, nu sta to hasni, kad nisi nevina, ja bi pogàr-
dio hajducinu. Prosti, Boie, nemoie mi se na inol«
To reòe i nastavi put.

S desne strane stade stropot konjah. Illa se
osvàrne i nazre èelu konjanikah upravo k njemu jez-
deéih. Zasloni si rukom oèi i upre ih tamo, nebi li
probio kroz noéni mrak i razaznao konjanike. Sre-
bàrno svètlo méseca razasulo se je po poljani, junak
se prenu; po svoj prilici poznao je jasioce; jer je u
hajduka bistro oko, po danu se nadgleda sa sokolom,
a po noéi sa sovom.

«Samo trojica da su ovdé od onih, sto me gori
na sténi izòekivaju, nebi ni jedan od vas noéni put
svàrsio. Nu sta éu? Mudri vele: ako nemoies dusraa¬
nina svladati, a ti mu se ukloni ili pokori ; doé ée ko¬
sa do brusa.»

Reòe i okrenu na lèvu,  da se ugne odurnim ko¬
njanikom; nu ovi su ga bili veó zapazili, i videéi, da,
je kàrstjanin,   nauraise  sbijati s njim sale, jer su bili,
dobre volje.   U   bliinjem selu svetkovali su kàrstjani |
uspomenu   peldeseto-godisnjega  duhovanja svoga du¬
hovnoga   pastira,  koi  je   veó toliko godinah s njimii
iivio i sve nevolje podnosio; a spahie*) doznavsi to.f
otish su k njim u goste, iztérali iz kuóah kàrstjanske
domaéine, zasèli za stol, te pepili i pojéU sve, sto suj
ovi od davna za ovaj dan òuvali.   A najposlè moralii
su ira  piatiti,  zato   sto su   si   kod   kaurina zube po-
 

*) PoturÈeni plemici ili vlasteli (zemaljska gospoda).