102
 

putanke *) gvoidja naperi. nebi li se kako sniioni ko-
njokradica u svora racunu prevario.

Mnogo vréraena poslé ovoga dogodjaja projdè i
nista znamenitoga nesgodi se u Novom.

Ah lakomost, grozna strast, gdé se jednoò u
sàrdce uvuòe, rauòi nesrétnu svoju iàrtvu neprestano
i proti njoj neima lèka do vèka. Nikakva sila nije
raoguca takova òovèka, koi robom lakomosli postane,
na put spoznanja dovesti, doklem ga ona jadna vara¬
lica k cilju nedovede, gdè sve strasti òovèòanske
stàrraoglav u bezdan padaju!

Tako i nas Marko Jerak, koi je pàrvoga paripa
prikucio, misljase: kad sara ja jednora u mojoj na¬
mèri srétan bio, zasto nebi i drugi put ono isto uòi¬
nio? — tà sada ée mi lakse biti; jer sve pogibelji,
koje mi se groze, poznate su, i lakse ih se òuvati
mogu. Dakle da nedangubira, nego da i drugoga pa¬
ripa pridobiem, a begu na òast begstvo i sve njegovo
imanje — samo da ja dobiera ono, sto ielira. I tiem
raudrovanjem svojim uputi se uprav k Novomu.

Jednu veòer, kad je sunce za goru zaislo i òo-
bani veseli stada pèvajué kuéi gonili, podigne se nas
Marko, koi je raedjutira u busiji leiao, put Novoga.
Dosavsi bliie k nakanjenorau méstu, sakrie se u je¬
dan suraarak, doklem se noè bolje uhvati. Cim pako
tavna noè càrna krila svoja po zemnorae krugu prostre,
digne se nas delija sa svoga sakrivala te vatrenim o-
kom noéne tmine prosècajuó stigne na mèsto, gdé
mu puste ielje poòivahu.

Kano mudra lisica, kad se kokosim privlaòi: tako
i on s noge na nogu stupajué dojde tako blizo stale, da je
hàrzanje òiloga dorata cuti raogao. Slava Bogu, za¬
vapi u sebi, ì pomisli, da je dorat vec u njegovih
rukuh. Medjutim òuvsi nékakov iuber u kuéi sgàrci
se uza stalu; nu na bàrzo se uvèri, da nije nista
drugo, nego razgovor druiine, koja vrativsi se u-
trudjena od dnevnoga posla spreraase se na pokoj.
Sad je vréme moje, rekne u sebi, i pritàròi do vra¬
tah ter proturi ruku kroz prozor, da putanku odmak¬
ne i stalu otvori.

AH hoées, jao! gvoidja naperena opruie se i ru¬
ku mu obuhvate. Mis u stupici, krikne grizuéi si usi¬
ne i pomisli. kako bi se ranoitvo raaòakah sutradan
s njegovora glavora igrati raoglo. Grozovita ova mi¬
sao   podigne   rau se kao slrasilo   nèkakvo   pred   oòi¬
 

ma, k tomu jos boi velika, koju od gvoidja pocuii
tim vise, èira je sa svora snagora ruku tàrzao, nebi li
je kako izbavio. Ali zaraan; gvoidja cvàrsto nastav-
Ijena kao da su znala, kakov lov ulovise, nehtèse ni¬
posto da se razraaknu i tako debelu zvèrku Turkom
iz ustah propuslaju. I tako mu u Ijuloj nevolji bar-
zo iskra a pameti sine : bolje iiv i kako mu drago,
nego màrtav sultan, te u tom svojem raudrovanju
tàrgne handiar iza pasa i ruku si do raraena odrèie.

Kakovo je udivljenje ovaj òin med Turci u svoj
okolici prouzrokovao, netrèba opisivati, i isti begza-
boravivsi na svoga konja hvalio je junaka, koi je ta¬
ko prékonaravno dèlo uòinio.

A nas Marko uvèk je govorio: » Bolje i brez ruke,
nego brez glave.«                           Franjo   l'urie,

V Gospicu.                                                 Liòanin.

Dopis iz Padove,

(G. Ivanu Kukuljevicu Sakcinskomu.)
 

*) Putanka se kod nas u Liei zove dàrveni zasun (Riegei), iz
otoga uzroka probije se kraj vratah od Stale prozoric, kroz
koi se ruka uvlaéi i .«talu s putankom otvora ili zatvora.
 

Mnogo   poàtovani   Slavjane!

Duinost je svakoga domorodca, kad se u tu-
djinskoj zemlji nalazi, svud poranjivo iztraiivali, sto
se naroda njegovoga tiòe, i to na svètlo izvesti. \i
ste gosp. u vasera putovanju to najlépse prikazali, a
sad ja po vasera izgledu u to polje stupara. Iraa mno¬
go godinah, kako se ja u Talianskoj zbog uòenja bavim,
ali bas nikada tolikora radostju zauzet ne biah, kako
prosastih danah, kad posètivsi u Mletcih sve oriaske
uspomene toga òarobnoga grada, palaòe, càrkve, aka¬
demie, biblioteke, svakcas susrétah ostatke nasih sta-
rinstvah: obalu Slavjanah, càrkvru glagoljsku sv. Gjor-
gje, ulicu i most Dubrovòanah,  slikotvore   Andrie lo

Schiavone itd____Ali nije meni sad do toga, malo haje

obéinstvo obaznat éutjenja, koja takve stvari u meni
probudjivahu, niti sam radi toga isao pisat. Plod ove
moje setnje jest vele znamenitii, jest izna.sastje nasko-
ga jednoga rukopisa, o vainosti kojega slédujuée do-
dajera. Nase staro knjiiestvo, zasve u pèsnictvu
prebogato, ipak u prostorae slogu mora se zvat sa-
sviem siromasko, jerbo kad Gjorgjiéev iivot sv. Bene-
dikta i Obradoviéeva dèla izvadimo, kakav se druffi
spisalac nalazi, koi narodnosti nasoj korist kakvu pf
nesè? Po istini nikakav, i to me uvèrava, da opisa¬
nje ovoga rukopisa mora svakomu òitatelju bit ugod¬
no. Taj se nalazi u biblioteci raletaòkoga sèmintsta,
sastoji od 380 listah in folio s cirilsko-bosankiroi slo¬
vi napisanih. s latinskim prevodoin uzporeda, i sa¬
dàriaje po  redu  iivotopise   svieh rimskih  papah  o