158
 

Janus Pannonius.
 

( Ko nac.)

Tako ialostno poginuo je u 39. lètu svoje dobe
onaj èovèk, koj se je s tolikirai prekrasnirai sposob-
noslrai rodio ne za boj, nego da rairovno dèluje kao
dusevni pastir i priazni pèsnik i da bude lako jos
mnogo godinah najveéi ures i ponos svoje domovine;
koj bi se raogo natécati s najstariimi governici i pès¬
nici, da nije bio sraélii u poduzetjih nezakonitih,
nego odvaian u izvàrsenju onoga, sto je zapoòeo i
preslab, da opet popravi, sto rau nije za rukora po¬
slo bilo, ì da se nije bio zapleo u dàriavne razpre,
ili da je imao vise jakosti svoju srèéu veéim jedna-
kodusjera uzivati a nesrééu stalnie tarpiti. Ali neza-
vidna sudbina — tako tuii Bonfìn, kad ovaj doga¬
djaj pripovèda — na putu je veéom stranom slobod-
nora polelu krèpkih duhovah! —

Iz straha pred kraljeviin gnjevora nitko se ne-
usudi svetaòno zakopali ga. veé ga sakrise svetjenici
njegove biskupie, koji su ga Ijubili, u nékoju peòuh-
sku kapelu u dobro zasmoljenom sanduku. Kad je
Malia poslé dugo vrémena putujuéi prèko Peòuha càr¬
kvu posètio, zamole ga svetjenici za dozvoljenje, da
dostojno sahrane nezakopano njegovo raàrtvo tèlo.
Kralj ih izpscva zbog njihove robske slrasivosti, i za¬
povédi, da ga sahrane svetalnc i velelipnc i sam je ia¬
lio  propast lega njemu nikad dragog levika.

Drugaò pripovèda njegovu smart i kasnie okolnosti
Pierius Valerian: Janus je— tako veli on — kod pre-
pusla (prepozita) jedne zborne càrkve, koj je bio
njegov priatelj, u potaji uraro; ovaj priatelj dàriao
je zatim njegovo tèlo u zasnioljenoj skrinji dvè go¬
dine danah kod sebe sakrilo. Malia je niedjutim po
utaienju svoga pàrvog gnjeva vise putah ielio .Tana
opet vidèli, i pitao je za njega, ali kada nije raogó
saznati, gdé se nalazi, stavio je naknadu za onoga,
koi bi ga o toni obavésliti mogao. U to doba po¬
sèti kralj slucajno càrkvu, kojora je upravljao onaj
Janov priatelj. Taj klekne pred kralja i zamoli ga za
oprostenje, sto dàrii jednog prognaiiika pod svojira
krovora, a kad ga zadobije odkrije kralju, da je kod
njega Janus sakril. Malia pohili u njegov stan, gdè mu
njegov vlastnik jednu smolora zaièpljenu skrinju pokaie
I reòe: «Ovdi stanuje tvej Janus, dvè godine veé sè-
^nran pred Icbom i svimi kraljevi; zato zaklinjem te,
da mi raèsto obeéane naknade dopustis, da mu bude
tèlo sahranjeno sveòanostju, koja biskupa ide.» Kra-
Ijevo veselje, sto je Jana nasao, preobrati  se  na  ia¬
 

lost i milosàrdje i on ne sarao dopusti, da rau se tè¬
lo njegovoj èasti doslojnoni velelépnostju sahrani, ne¬
go i njegovog priatelja zbog poboine Ijubavi, koje je
màrtvacu izkazao, naòini biskupom one càrkve, ko¬
jom je prie Janus vladao. Ova poslèdnja okolnosl
vidi se, da dostatno izjasnjuje, da nije ova u sàrce
dirajuéa pripovést barera u ovoj siici istinita ; jer je
sasvira sègurno, da je Janov naslèdnik izprainjenu
biskupiu dobio jos prie, nego prodje godina danah
poslé njegove sraàrti i da nije nikada bio prepust ka¬
kove zborne càrkve*).

S   kraljevira   dozvoljenjera poslavili su mu   grob-
ni   napis,   koj   si   je   sam   napravio   osara   godinah
pred  svojora   sraàrtju,  kad je u taboru bolestan  le¬
iao.    Zvoni pako, kako slèdi:
Hic situs est Janus, palrium qui primus ad Istrum

Duxit laurigeras ex Helicone deas.
Hunc saliera titulum livor permite sepulto,
Invidiae non est in raonuraenta locus.
Prevcd.
Tu Jan leii, koj parvi dovede
K rodnoj rèci ovenòane vile.
Pusti zlobo màrtvacu tu slavu,
Nij zavisti na grobnicab mèsta.

Dakle veé onda tuiio se je na nenavidnike, ko¬
je mu lahko pribaviti mogase neznano njegovo irae,
osobito bàrzo u pàrkos toga uzvisenje i vise putah
ìzkuseno prignulje kraljevo.

Ako je pako i za rukora poslo nèkojira zlobnim
i moguénira dvoranora ocàrnili ga raoie biti jos prie,
nego je ista zakrivio proti svorau kralju, ipak ni¬
je u stalisu bila ni hladna kàrv jednoga Korvina o-
ludjili rau priklonost njegovih podanikah i ljubav
njegovih priateljah, koje je stekó tako u doraovini
svojoj kao i u Taljanskoj. Medju poslèdnjirai nalazi¬
mo izvan onih, koje srao veé vise putah napomenuh
i slédeée glasovite niuieve: Papu Pia, Aeneu Sylvia
Piccoloraina; Sipontinskog nadbiskupa Perotta; voj¬
vodu Goncagu od Manine; Franja Aretina, uciteija u
Ferari; Tila Vespasiana Strozzu i ranoge druge, ve¬
éora stranora njegove suuòenike pod Quirinora.

U grobu da ga proslavi, naòini mu   raladji   Qui-
rin, sin njegovoga uòitelja, slèdeéu nadgrobnicu :
Pannoniae decus et nostri lux maxima saecli
Hic situs est cunctis Jane geraende bonis.
Te nemus Aonium, laceris le musa capillis.

Te posila maeslus flevit Apollo lyra.
*) Vidi Kollerovo dèlo na naznaèenom mèstu.