171
 

hrarau naravi, gdè lèpotu i izvàrstnost stvarih, gdè
nioc i raudrost stvoriteija ìztraiiva i zaraéra ; u drui¬
tvu, gdè pouònirai rèòrai sada druge razveseijava,
sada od njih bude razveseljen; u Ijubavi, gdè nenosi
sàrcu u susrét bludne strasti i pohotna déla, nego
njeinu éut i òislo sàrce; u prialeljslvu, gdé s iskre-
nira prijanora, i sani na putu savàrsenosti napreduje,
ì za prosvètu i izobraienje drugih, osobito pako
svoga naroda brine se i stara. Jerbo ne samo nasa,
nego i prosvèta drugih Ijudih izvor je radosti : iz-
trébljenje jednog skodljivog praznovèrja ne samo sto
je veéja zasluga, veé je i sladja radost, nego radost
vojvode, koj je sa svojom vojskom u gdèkojoj zera¬
lji ma i hiljadu mirnih stanovnikah posèkao i unistio;
dovedenje naroda do prosvète, veéja je slast , veéji
dobitak za iivot, veéji ures òovèòanstva, nego kad
covèk slo narodah i zemaljah predobije, zarobi, pod-
jarrai i egipatski na nje spusti mrak; rèòju, jedna
kaplja dusevne radosti skuplja je i dragocènia, nego
citava jezera pulenoga veselja, jerbo ova ée sagnjili
i presabnuti, a kaplja ona ulijat ée se u more vèò¬
nosti.

Napokon prosvèta je svééa i podpor na putu do
vére i krèposti. Istina, da svééa ova nije za svaku
krèpost i za svaki oliar, jerbo pri njezinoj svétlosti
lahko se moie razabrati, sta je prava krèpost, sta
li je sarao pretvaranje, sta je vèkovila istina, sta li
je samo Ijudska izmisijotina — pak ovo ranogira bas
nije po volji. Nu kao sto se zlato ognja neplasi, ta¬
ko se niti prava kréposl i kàrstjanska véra prave
prosvète neboji, ova joj je svètlo s neba razsvèllju-
juée zemlju i razpudjujuée tamu ìz sàrca i razuraa.
Prava véra s pravom prosvétom jednim putem kora-
òa. Vérozakon i prosvèta zapovèda iivu, dobrìrai dèli
oòitujuéu se vèru: taraa i mrak zadovoijuje se màr-
tvoni sieponi veroni i fanatizraom, baveèim se saraimi
tajnami ; vérozakon i prosvèta uòi ljubav i làrpljivosl
preraa Ijudim drugo sta vérujuéim: slépost i poraàr-
èina davila je neduine Ijude, scèneéi, da lime Boga
sluii; prosvèta i vérozakon iele, da bude svaki bo¬
goljuban, nu zajedno i posien: taraa pako rado u-
mnoiava broj bezposlicah i kojekakovih obredah ;
prosvèta i krèpost zapovèdaju, da se èovèk iraa po¬
slarati ne sarao za sebe, nego i za svoga iskàrnjega:
taraa i sebiònost {egcismus) sarao okó sebe nastoji, ne¬
raareéi zato, ma i celo pokolénje òovéòansko propa¬
lo; prosvèta i krèpost uòe nas zajedno, da nani va¬
lja ne sarao od straha pred pedepsom okaniti se
grèha, nego iz unutarnjega uvèrenja, iz  stovanja  za¬
 

konah ; a u zeralji dusevnom pomàròinom pokrìvenoj
svaki se tarsi samo na toliko dobro òiniti, na koliko
ga na lo zakoni i zapovédi sile. Evo kako se pro¬
svèta s vérom i krèpostju rukuje, kako ih svagdè
podpomaie, razvija, oplenienjuje ! Bez nje iraa u
zemlji mnogo zakonah, a malo njihovih pravih slo¬
vateijah ; mnogo gospode, a malo gospodarah, ranogo
udvornosti, a raalo slobode; bez nje ima u càrkvi
mnogo gledaocah, a malo dionikah, mnogo bléska, a
malo svétlosti, mnogo levitah, a raalo uòiteljah. Samo
prosvèta moie pravi put u nebo pokazati. i visje òlan¬
ke vére razgovétno predloiiti; ona nas pobudjuje na
krèpost ne strahom i pakloni, nego Ijubavju preraa
Bogu; ona nevèru, licumérnost, bezboinost, gàrdje-
nje i preziranje svetih stvarih na vidèlo izvodi i o-
sraraotjuje; ona sve izvanjske i unutàrnje nepriatelje
vèrozakona i krèposti odkriva, oruije ira lupi i pre¬
tvara ih u prave stovaleije Boga i krèposti. — Dà
kako ovo moie samo pravo prosvèljenje uòinili, a
ne lailjivo, koje samo odèlo od prosvète nosi, a u-
nutri puno je kala i sinrada, i pod rukora prosvélje¬
nja sakriva najgadnie opacine, najstrasnie grèhote,
najveéju glupost. Ponavljarao s toga, da mi ovdè sa¬
mo o pravoj prosvèti govorimo, i blago onorau na¬
rodu, koi ju iraa, ona rau je sjajni aleni razsvètijujuéi
mu danju i noéju put do lépse buduénosti.

IL Pored tolike izvàrstnosti, pored neizraérne ko¬
risti, koju prosvèta iivotu, narodu, dapaòe sverau
òoveòanstvu donosi, je li vrédno i obazrèti se sarao
na ukore i viku, koju su nékoji priatelji raraka proti
njoj podigli? Tà iraa H Ijudih, koji se zbilja svétlosti
protive? — Zaiiboie sto na ovo pitanje neraoierao
odgovorili «neima,» nego iskreno raorarao izpovèditi,
da ih «ima.» Jest, iraa Ijudih, kojira veé saraa rèo
prosvita uho vrédja! Iraa pokrajinah, stalisah, vèroza-
konah, gdè je raalo ne zavladao obiòaj, sveudilj proti
prosvèti vojevaii, gàrditi ju i prèèiti. U priateijskom
razgovoru, u svétovnih i u vèrozakonskih knjigah,
dapaòe i u gdékojih uòionah i càrkvih osudjuju s
velikora bahatostju tako zvano prosvèljenje, kao néki
otrov i kuinu bolest nasega vèka. Ovakovi ljudi
pàrstora pokazuju na neraarnost u vérozakonu, na
prazne càrkve i izpovèdaonice, govoreéi: elo poslè¬
dicah vase proslavljene prosvète!—Oni pokazuju na
novosli i izprevraljenje starinskih obiòajah i zakonah,
na oslabljeni ih bas prekinuti savez izraedju glavarah
i podanikah, na bunjenje narodah proli njihovim vla-
daocem, govoreéi: eto ploda diòne prosvète! — Oni
pokazuju na razmelnosi i razsipnost, na bujnost i raz-