106
 

srodna plemena. U Horvalsku i Slavonsku dosao je
barera koj opletar i platnar, al pod Talrarai bioje Horvat
bograe rédji od bèle vrane. Duhovnoga pako obéenja
takodjer nije bilo, jer nije bilo ni knjiievnosti, ni jav¬
noga glasonose (novinah.) U nase stopàrv doba, posto
se je idea slavjanske uzajamnosti posvuda primila, te
narodni i knjiievni iivot se razvio, postalo je ovako¬
vo druienje moguée, a najnovii dogodjaji nalaiu ga
bas obiraa pleraeniraa kao potréboèu: jer sarao «sloi-
noj bratji sve je raoino, gdè je sloga, pomoé je od
Boga.»

Mnogim ée se moiebit ovo pretèrano vidèli; oni
ée kazali, da obéenje ovo nemoie bit od nikakve ko¬
risti za Horvate i Slavonce, budué da su Slovaci od¬
vise slabi i zavisni, bez narodnoga iivota i ponosa ;
budué da neiraaju ni sile, ni buduénosti, jer su se na¬
rodnosti svoje odrekii i Magjarora se sasvim podvàrgli.

Istina je, ialostna islina, da se u poslèdnjoj bor¬
bi za narodnost Slovaci nisu bas junaòki dàriali, da
su se ranogi, osobito odliònii, odnielnuli i na¬
rodnosti svoje odrekii. U ovora obziru pravedno va¬
pi g. Caplovié, da neima naroda, koj bi tako malo
za narodnost mario kao Slovaci. Nu uzrok torau ne¬
trèba traiili u nékoj prirodjenoj antipathii Slovakah
praraa svojoj narodnosti, nego u pàrvasnjera uredjenju
Ugarske, gdè je bio latinski jezik, kao obéeniti zastup¬
nik duhovnoga iivota, cut narodnosti i narodnoga po¬
nosa sasvirae ulàrnuo. I budué da su bas Slovaci kla-
siòki ovaj jezik najvise stovali i gojili: naravno da su
i narodnost svoju vise zapostavljali nego Magjari, koji
se klasickom latinstinora nisu bas nikada odlikovali,
i zalo su se je i lakse odrekii.

Ovo vara je izvor dosadanjega narodnoga màrt¬
vila Slovakah, to je uzrok, (izvan ostalih, koje éemo
niie navesti) sto je bilo dosada tàrsenje véstiih njiho¬
vih glavah glas vapijuéega u pustosi, ovo je ona tiha
voda, sto ira je narodnost podkopala i u raàrtvilo na¬
rodno ih porinula, iz kojega su se kasno prekasno pro¬
budili i stanje svoje poznali. Nu pristoji li se, da
im se zato bratja rugaju, ili da ih preziru'' Neiraa na¬
roda, koj bi samo slavne i srèéne dogodjaje bio pro¬
iivio : jer

Kolo od srèce u okoli

Vàrleéi se nepreslaje ;
Tko bi gori, eto je doli,

A tko doli, gori ostaje.

Narodi poslaju stopàrv po nesrééi paraetnii,
i lako se je nadali, da ée i priasnji slalis Slovake
oparaetit, i probuditi u njih éut vlastite vréd¬
nosti i céne; probudili uvèrenje, da oni nisu od Bo¬
 

ga stvoreni, sarao da druge slave, da druge podiiu,
nego da mogu i sami postiéi isti stupanj veliòine, na
koj su se drugi narodi popeli. Potvàrdjuje im ovo
njihova dogodovstina, pokazuje ira to slavno vrérae
slovenskih kraljevah Mojraira, Bastislava, iraenito pa¬
ko Velikoga Svatopluka, koj je bio strah i trepet sviuh
neprijaleljah slavjanskih *). prostàrvsi svoju oblast na
iztoku do Krakova, na séveru do Dèvina (Magdebur-
ga) a na jugu do Dunava. Onda je i Slovakora sunce
slave sijalo, a Nitra, stoini grad Svatoplukov, biase
svèdok sjajnosti i uzraoinosti slovaòke, kao sto je sa¬
da svèdok njihove nesrèée. — Nu usporaena slavne
ove dobe nije se do sadasnjega vrémena sasvira uga¬
sila, Slovaci i dan danasnji pévaju s uzhitjenjera:

»Nitra, mila Nitra, ti visoka Nitra,
Gdè ze su ti èasi, v kerich si ti kvitla.
Ti si boia jednoc vseckich krajin biava,
V kerich teèe Dunaj, Visla a Morava!»

Al je néraaòkomu caru Arnulfu za rukom poslo,
medju sinove Svatopluka séme nesloge posijati ; zatira
je pozvao ratoborne Magjare, za onda sarao od pièna
i boja iivuée, na poraoé — pa dva lésnika orabu su
vojska! .Slovaci, buduéi najprie od obadva nepriatelja
pobédeni, nisu mogli kasnie ni jednoga preobladali —
i postali su dio od novo osnovane kraljevine ugarske.

U savezu ovom iivili su oni s Magjariraa u slogi
do 800 godinah, l. j. do najnovie borbe radi narod¬
nosti. Buduéi svojimi Talrarai od nepriateljah zasli-
tjeni, nisu se bavili oruijera, kao zanalora, vau ako je
obéoj doraovini nepriatelj prétio. Zato docira su ira
susèdi samo na bojistu lovorah traiili : Slovaci su mi-
roljubive Muze dvorili, te su se znanostrai i uraètnost¬
mi, poljodélstvom i gospodarslvora, rukotvorstvora i
rudarstvora bavili. Pogledajrao sarao historiu knjiiev¬
nosti ugarske, pa éerao videi, da su barera dvé tre¬
tjine knjiievnikah slovaòkoga podrétla. Ako daklera
dogodovstina o njih bas toliko negovori, koliko o
njihovoj juinoj bratji, ili o Magjarih, to valja ponajvise
pripisati toj okolnosti, sto su ondasnji bistorici sarao
bojista i ratista, sarao haranja i plènjenja, sarao vitei-
ke lovore i ratoborne junake slavili — a za doraaée
zasluge, za umètnosti, obàrtnost i knjiievnost ni raalo
se nisu brinuh. Pa bas ovdè su se Slovaci odlikovali:
najgiasovilii rauievi u hislorii izobraienja ugarskoga
jesu Slavjani. Samo éu ovdè naporaenuti slavne spi¬
salelje: Manu i Karla Bela, Adaraa Kollàra, Valasko-
ga. Prava, Korabinskoga,   Bencura,  Bartholoraeidesa ;
 

*) Fortis terribilisque finitimis populis — pise o njem Konslant.
Porfirogeneta,