122
 

Pontlrovno.
 

Kod naseg prostog naroda iive mnogi hvale do¬
slojni obièaji, navade i nacela, koja ne samo sto se-
Ijan.ski iivot oznaòuju, nu u ranogih sluòajih, radi bi¬
ljege èovécnosli, koja im je udarena, i isli veliki svét
gdègdè oruraeniti moraju. Nu sve ovo leii dosada
veéora stranora u grobu neznanstva; sve je ovo sakri-
veno, kao bube u caurici ; pa nama valja to svèlu ob¬
znaniti i pulera javnosli razprostraniti, za da raoiemo
tolika svastanja, predsude i potvore, koje inostranci
na slavjanski puk rìgaju, i korake rau tako raotre, kao
dèca lét lepirah — za da sve ovo moiemo omraòiti
i istinu obèlodaniti.

Zaisto sarao onaj, korau je sàrce ledora obliveno,
komu je do délaonice duha toliko stalo, koliko bo¬
lestniku do plesa, koj u svojoj narodnosti sprotju tu¬
djoj nikakve naslade i radosti nenalazi, on sarao moie s
nemarnira okora sve ono raotriti, sto se proti naraa pi-
se , govori i pripovèda. Nu koj svoj zaviòaj i do¬
raovinu iskreno ljubi, pravdu i islmu vàrhu svega ce¬
ni, sènu od predraeta toòno razabira, ili stono je rèe
càrno od béloga razpoznati nastoji, onoga neraoie i ne¬
smije lakoumno i hladnokàrvno rairaoièi ono,slo je u voé¬
njaku raile nam narodnosti dozorilo. Usléd toga, rani-
jera, da ée na svom méstu biti, ako òitateljem Danice
slédeéi seoski u vojnickoj Podravini obslojeci i knji¬
ievnosti, kao sto mi se elei, sasvira nepoznati obièaj
priobèira, koj bi bez dvojbe u nèkih kruzih velikorau
svètu na izgled sluiiti mogao.

Na pèrvu nedèlju po uzkàrsu, iliti, kao sto ju pro¬
sti puk imenuje, na matkinu nedèlju, sakupi se svake
godine poslè pódne mnoilvo ienah po vinarah i po
ulicah u najòisiiera stajaéem odèlu. — One nose sa
sobom pisaniee (sareno jaje) i nesta za napitak. ì po-
sédaju po sobah, ili ako ira vrérae dopusta i po dvo-
rovih oko nalazeéih se ovdè stolovah. — Pokraj obo-
jenih rujnira vincem stakalah i napunjenih kanticab,
poòmu se one najprie o gospodarstvu, o kuénoj slogi
i neslogi, o boijem miru, reòju: o zlu i dobru njiho?
voga stanja razgovarati. — Sa ieljom pomirenja po¬
llili zatim jedna drugoj na susrét, ler ju za oproste¬
nje tom i tom prigodom uòinjene njojzi uvréde zapro¬
si, navodeéi za izprièanje : da je ciganiju, kavgu, kle-
vetu i neslogu Ijubeée jezike poslusala; da je lako-
vérstvu raèsto odstupila; sada se je pak o istinitosli
stvari zadosta osvèdoòila i nemoie svoju pogrèsku za¬
dosta poialiti. Zatira rekne, da se i ilice u iliònjaku
veékrat pokockaju, nu opet i poraire,   nekaraoU nebi
 

lo èinili na kip boiji stvoreni ljudi ; da to gosp. Bog
zapovèda a òovéòji razura i duinosti sobom douasaju itd.
Oprastajuè joj uòinjenu uvrédu, odgovori na lo
zaproàena: «neka ti gospodin Bog oprosti i ja li o-
prastam.» Poljubivsi se zatira u lice, uruòi jedna dru¬
goj svoju pisanicu u znak pcmirovna — Od ovoga
òasa do druge godine zovu se raedjusobno matkom,
i takve matke imaju i ista dèca medju sobom.

Za da se isti òin potvàrdi i ojaòi, ako se na toli¬
ko upokojena razigraju sàrca — dodje na polje po-
mirovna i jedna i druga tàrsovniin (vinovira) duhom
nadahnula kantica, koja ih navadno, osobito pako gdé
im je, kako i u èemovcih, tàrsje pod nosom — i do
najveéeg veselosti stupnja dovede, lako da se rados-
ni glasovi njihovih pèsaraah po obliijem zraku oriti
poòmu. —

Ovamo se i muievi oviuh priliiu ; nu ovi, nebri-
neéi se za pleraenitosl ovoga spravista — sarao kan-
tice praznili pomaiu.

Posto bi tako radostno sav dan sprovele, oprosti se
uz ponovljeno celovanje i oòitovanje vruéih ieljah,
jedna s drugom i otidje kuéi.

Tko neée hvaliti rèdki i krasni taj obiòaj? Zaislo
najveéi naroda nasega nepriatelji i tàrsenja naseg naj-
Ijutii prolivnici raoraju svoju dopadnost nad njira
izreéi.

O Boie! —pade mi ovdi na um—zasto  neprispije
veé jedanred i medj nasu jednokàrvnu bralju ista ne¬
délja? Gdè je la koka, koja bi   im pisaniee pokloni¬
li iraala? Gdè je taj dnevnik, koj bi donio veé jedan¬
krat oiudjeni danak, danak pcmirovna, koj bi po   na¬
soj   razcèpljenoj,   nu   blagoj   doraovini slogu razpro¬
stàrli imao? — Doista, korau je raa  ikohko   do   bla¬
gostanja otaòbine svoje stajalo, i koj sebi i svora ro¬
du dobro ieli: morao bi se  svakako potàrsili — ne-
gledeé na pohliòke, na pàrnjadu pocivajuèe razpre, da
stobàri na gledisle obéeg mira i sloge pobiti, ter da
bratji svojoj ruku za pomirovno pruii.
O premila slogo!
Ali vrèdis mnogo!
Tko tvog slèdi klada,
Vrèdi Carigrada.

Dragié Rusan.

Poliod Francezali u I^iku  1S09 g^od.
 

Poòcm su Francezi cèlu Dalmaciju pod svoj maò
podvàrgnuh, zaiele i Lilku zeralju ovoj pridruiiti.
Marmont, francezki vojvoda, buduéi tadaj u Skradinu