194
 

golim obredom, raàrtvora slvarju od navade postao ;
kod ranogih je ipak novo srèdstvo probudjenja ka
krèposti jer opominje celi narod s uzvisenora ozbilj-
nostju, na sudca svojih gréhovah. — Ovo je jedno iz¬
medju onih krivih i mnogostelnih predstavljanjah, s
kojimi se neuka mnoiina pita, kao da bi se Bog s ta-
kovimi obéinskirai dani od ialosti i skrusenja, s rao-
litvami u svih càrkvah i s njimi skopòanimi svecanost-
mi porairili mogao s narodora radi uòinjenih njegovih
prekàrsenjah; i kao da bi jedan dan jadnoga pokaja-
nja teiku kasligu bozju od dàriave odvàrnuti mogao.
Zaisto veé je vrème , da se puk u lom poduòi, da
suda boijega s olira obustaviti nece, sto se u càrno
oblaòi, i sto dane od pokore svelkuje, veé da se o-
stavi gréhovah, s kojih prokletslvo vàrhu domovine
dolazi. Bog nesudi niti nekazni svojevoljno : iz po-
gorsanja éudorednoga (moralnoga) stanja narodah iz¬
vire bèda i propast. Vèkovèònoga sudca vékoviti na
zemlji zakon jest, da grèbota radja sraàrt. Sarao po¬
vratak od narodnih opacinah k narodnira krépostira
moie nas spasiti; opaòina je oskvàrnjenje Ijudih: a
pravednost uzvisuje narod.

Pravedan budi svaki narod prama inostranstvu-
To joste nije dosta, premda je s olim zadobljeno po¬
slovanje, smèrnost ili bareni stednja nase doraovine
od tudjih narodah: svaki narod budi pravedan praraa
samomu sebi i svaki clan neka pravednost ovu ovàr-
suje.

Budi pravedan praraa svojerau narodu, i spoznaj
njegovu vrédnost i òest. Jer one sarao moiemo sto¬
vati i ljubiti, kojih prednosti nad drugimi poznate su
naraa. Kojerau òest i mnogovàrstne usiuge svoje do¬
movine nisu skrovne , on neée tako lasno — budué
da i on kao gradjanin toga postenja uiiva, kakav
nepleraeniti il potisteji òin izvesti, s kojim bi se sla¬
va naroda oskvàrnuli raogla.

Iraade Ijudih , koji kao sièpi nevide ono dobro,
koje ira pred ocima lezi, veé onu ialostnu istinu iraa¬
du, ono sto je zio i ukora vrédno iztraiivali. Sa svo¬
jirai vèkovitimi tuibami proti zakonima, uslavu i po¬
glavarstvu ugusuju ljubav domovine u samom sebi i
stranora u drugih. A gdè nije Ijubavi prama domo-
A'ini: tu ti je najpolistenia sebiònost.

Istina, raogu biti u jednoj dàriavi i narodu mno¬
govàrstne raane, nu stoje savàrsenoga pod nebom?
Budi pravedan prama onomu dobru, koje se u njerau
nalazi, pa ées se za celo porairiti s onirai nedostatci,
od kójih je lakse iehli, da ih nebi bilo, nego h ih
ìzkorèniti. Neumaljivaj vrédnost svojega naroda, koju
 

zaisto imade, i neotimaj mu zaufanost u sama sebe.
Narod, koi je povèrenje i zaufanost u saraa sebe iz-
gubio, jest n'ajbèdnii, jer je izgubio ono srèdslvo, s
kojim bi se od propasti saòuvali mogao. Paòe potra¬
ii sve, sto su tvoji sugradjani ili nékada, ili sada do¬
bra ì hvale vrèdna uòinili ; upoznaj se s pojedinimi
prednostrai tvoje dàriave i s naòinora misljenja tvo¬
jega naroda, i brani ono, sto je slavno svagdi i sva¬
gda. Tim des probuditi u sugradjanih zaufanost u
sama sebe, iskrenu ljubav k poslovima obéinskiraa i
k obéoj doraovini; lira ées probuditi u njih onaj po¬
nos, koi se stidi uòiniti, sto bi narodne slave ne-
vrèdno bilo. Ovo je pravi narodni ponos, ponos, koi
je istoj krèposti dopusten, jer éuti vrédnost svoju, i
nebi rada iz zadobljene visine niie pasti.

Budi pravedan prama svojerau narodu ; neuraaljivaj
njegovu cènu, sto raoie biti neiraa svih prednostih
drugih narodah. Neuzvisuj niti neslavi druge narode
na stetu vlastitoga svojega plemena. Svaki ima svojih
osobnih prednostih i svojstvah, tako i tvoj. Nili mo¬
gu, niti raoraju svi biti jednaki, kao sto nije nili bilje
nili cvèlje sve jedne kakvoée, niti svi Ijiidi jedne éu¬
di i sposobnosli.

Ono zalostno hlebdenje, s kojim se sve, sto je
inostrano , sarao zalo sto je inoslrano hvali i uznosi,
moie se pravedno predteca unutarnjega pogorsanja na¬
roda, i njegove propasti nazvati. To nas uòi izkustvo,
Nepazeé na to, da se s olim misao za obée dobro
sapinje, ljubav doraovine unistuje; zaufanost naroda
u svoju silu i svoju cènu podkapa ; moie ludo obo-
iavanje inostranoga lasno zavesti na slépo naslédova-
nje inostranslva, kao sto je òovèk onda samo nèsu,
ako je na svoj naòin u svoje vrérae i u svojera zva¬
nju ono, sta biti mora; tako i narod vrédan je hva¬
le, ako sve svoje sile na savàrsenje svoje upotréblja¬
va, i ako se u svojih vlastitostih razvija. Hinac i na-
sladnik svagda je samo poi òovèka: jer niti je, sto bi
imao biti, nili je ono, sto uslèd tastine ieh da bude.
Tako i narod, koi domorodne svoje obiòaje gazi, pa
tudje naslèduje; nosi odèéu, koja nije njegovom uzra¬
stu pristala. Zato òuvaj vlastilosti svojega naroda, i
tarsi se popraviti one, koje su oòevidno zie, i zaprè¬
ka raogu biti dobrora. Stuj stare slavne obiòaje i
svelkovine svojega kraja, svoje obéine, u njih iivi
vlastiti duh naroda, jer su iz njega proizasle, a on se
sàra najlakse u stvorenju svojera pozna. Tudji obièaji
i svelkovine plase duh narodni i razmàrvljuju sile, s
kojirai bi se uzveliòiti mogao. Stuj jezik svojega na¬
roda, i bdij nad njegovira uzdàrianjem.   Jezik je via-