72
 

Jer Slavoncu svedj railii
.Smèrtni san je, ko'i ga mori;
A iz sna mèrlvog ni Peruna
Trèsi lahko neprobude.

Ako gdè se nova iskra
Novog iitja i pojavi.
Stara zmija — Slavska mèrinja
Takìa ju i zadavi ;
Bratska sloga u teb' trune,
A nesloga po teb' piovi;
Bratska jeka*) vaj! u valih
Posestrime tvoje sniva.

O li vilo povodkinjo!
Neraoj mi se zato sèrdit,
Noéni pokoj sto ti bunim,
Tezke rane «sto ti vrèdjara!
Ta ti vidjà i bolje dobi :
Kad Slavonac prirodjenoj
U krotkoéi ì dobroli
Na ovih ialih  slada pasè.

Kad Slavonke ovuda su
U radosli sciale se,
Kù kosulke rodnom gorom;
Kad sbog vére i iraenah
Slavonci se nernèrzise. —
Rod i jezik svoj Ijubise: —
O vrèinena srèlna i slavna.
Da r ce te se ikad vratit? —

Da r ée i mom rodu jednoò
Posmèh sreée se ukazat?
Da 1' ée i mom rodu jednoc
Sri)dnira cvèljera gaji urodil?
Da 1' ce i u mom rodu jednoc
Braiskii ljubav se naslanil?
Da r ée rod moj dusi kleti
Vece jednoò prestai gnjeti ? —
 

Zivotopis Vasilie Igtirova, pustarskoga
djavoia.

Priobéen po njegovom unuku, kozaèkom majoru.
 

U Nov lj Gradiski.
 

Iva7i Filipcvié,

Kopanè.iuin.
 

*) Jeka Osùcka, koju nara osèèki domorodci vec od nèkoliko
godinah obecavMJu, ali zaiiboze do sad je , bas u pravom
smi.vlu reéi, samo kod obei-avanja ostalo. !\asi bi predji
piic zivot dali, nego li svoju rèe prekèrsili; a njihovi potom-
li za vlastiti zivot i slavu, koje bi s malo truda spasiti
mogli,  kako oui svoju ivi: dèrie ? I —   O tempora, o mores!
 

(Kona e.)
Ovaj   sluòaj   veoma   ga  uplasi,   a  nas   upropa-
sti opet   njegov strahovit uzkiik,  osobito  popa,  kui
je od straha déte pustio pasti u medenicu vodom na¬
punjenu.   Dok su jedni déte iz vode vadili, drugi su
k starcu potèrcali,   koi je na rogoivi kao izvan sebe
leiao i svoju skvèròenu pestnieu na brazgotinu od èe¬
la tiskao, koja je bila   postala   sasvim  taranocèrvena.
Za òas dodje opet ponésto k sebi,  stane glavom kli-
mati i napèv one stare pésme pentati,   koju je obiòa¬
vao  pévati, kada je okolo mobile jahao.  Ali glas rau
je postajao   sve slabii   i mi smo bèrzo opazili,  da je
starca kap udarila i da je na umoru. Odaljili smo rod¬
binu,  ja s mojim   najslariim   braticom ostao sara kod
njega. Prerada je na polju najveéa oluja bèsnila, otvo¬
rili srao ipak sve prozore,  da  dobije urairuéeg dusa
veéi prostor za odlelili. Jaka i uiasna buòila je oluja,
grede su se. dèrraale, a kada  starac postane  sasvim
ukoòenim  mèrtvacem,   srusi se ikona sa svojim pod-
noijem,  kipima,   zavèsora   i cèlim nakitom, koi ju je
okruiavao, sa strasnom balabukom iz uloiine.    Veliki
vètar,  koi je  na otvorene prozore u sobu nabrupio,
zapleo se je bio  po svoj prilici u zavés i sobora po¬
vuko cèlu òetu svetacah i tako ju je obalio na tle.  S
poòetka uplasiii srao se bili pred praskom i zvekelom
kao takodjer pred  èudnovalim  sluòajem,   koi se do¬
godi prie smèrli nasega déda.  A kada smo ikonostas
podigli, uòini nam se osobito leiak  i iz toga zaklju¬
èili srao, da raora u njem nèsto sakrivena biti.    Malo
zalira opazili srao jednu   tajnu zasunku  i nasli srao u
izdubljenoj gredi znalnu mnoiinu dukatah, koji medju
Vasiliinira poiorastvom razdèljeni, naòinise lèpu basti¬
nu.    Poslè,   kad srao tèlo pokojnika   zakopali bili na
obali rèke Sale, stali smo u mobili rovali i nash smo
tarao   zakopanu   znalnu   mnoiinu   srebèrnih  novacah.
Sada smo saznali,  zasto je starac polazio ovo mèsto.
Pastiri na Sali i Mariéu, koji blizu ove mobile na pa¬
su lèraju   svoja slada —   od  nase   rodbine nestanuje
vise nitko tamo— pripovédaju jos dan danas, da jos
vavék jase okolo mobile pusiarski djavò, kada je bur¬
no vréme.  Svèt misli, da je u onomu breiuljku joste
mnogo novacah zakopano,  ali to nije istina, jerbo rai
smo ga òitava izrovali.    Medjutim jedan od mojih si-
novacab tvèrdi najsveliirai zaklelvarai, da je jedan ma-
gloviti dan mèseca studenoga vidio déda. kako je na