142
 

rice onaj vecer vatru od veselja. U Londonu obilaze
grad plesuéi dimnjaòari u neobiònih opravah; u jed¬
noj dolini grofie oxfordske, nazvanoj bèlira konjem,
sakupljaju se svi stanovnici ove okolice, da sprovode
u radosti ovaj dan i da oòiste, kako oci kaiu, konja,
lo Jesi da izpuknu iz nèkog razkopanog mèsta ostan¬
ke nèkog bilja, kuje je imalo sliku od oriaskog ko¬
nja i da dan sprovode u seoskom veselju. Ja sam iz
Lombardie rodom, gdè upèrkos svim zabranam, svu
onu noè zvona zvune i kada sam bìu josle dète, od¬
veie su me vise putah iene, koje su do starinskih o-
bica'ab dèriale, na polje. da kùpira rosu svetoga Iva¬
na, a u razliònih mestili pokazali su mi Ijesnikah, ko¬
ji su do onog veòera bili suvi kao u méseeu sèònju,
a drugo jutro zelenili su se  gustim i veselim   listjem^

Sada éu kazali sto sam opazio: ako zelis, da u.
kines takove predsude kod Slavjanah, to ti nikada
za rukom poéi neée , ako u tura poslu ozbiijno i silura
postupao budes, veé prie time, ako ih stanes radi ioga iz¬
smèhavati. U obée malo ima jiirve Slavjanah, koji u sliò¬
ne ludorie véruju i oni idu sada noéju bez svakog straha
preko troputicah i razkriijab, ma se sastali lamo s ko¬
liko mu drago pasah i niaòakah. Kada na veòer sède
okolo svoga ognjista nepripovéda vise jedan drugomo o
duhovih i vésticah kao nékada, nego oni se razgovaraju
o onom sto su culi iz ustah svojih duhovnih pastirah:
ili otvorenimi usti slusaju, sto im òitaju dèca iz svo¬
jih skolnih knjizicah. koje su u slavjanskom jeziku
sada pèrvi put po zapovédi nasega visokoga e. kr.
upraviteijstva. komu je veé toliko nasa domovina dèr-
iana, utistene.

Poglavje. XV.
Zakljalak.

Koliko nekorìstnih raalenkostih napisali ste u va¬
sih poglavjih o istrianskih Slavjanah? Priznajem; ah
neka odgovori za sve na ovu prìmètbu glasovili éut-
Ijivi putnik, koi je samo onomu poznat, kumu u pèr¬
sih kuca valjano sèrce. i>Cini mi se, veh on, da se
loòni i nepromènljivi znaci narodnoga znaòaja veéma
ugledati mogu u ovih malenkostih, nego u najveéih
dèriavnih dogadjajih, koje ravnaju velikasi, koji su
kod svih narodah nerazluòno jednaki.o Ja nisam na¬
raéravao pisali razpravu ucenu, poliliòku i statistiònu,
ni podpunu dogodovstinu Slavjanah nase domovine.
Hotio sam prosto napisali samo ono, sto sam sàm vi¬
dio i òuo medju Slavjani iivuéi i preduzeo sam si,
da takovim naòinom bolje svét upoznara s njimi, nego
sto ih je sluòajno do sada poznavao.
 

Ono sto sam kazao, ako i neima druge zasluge,
barem iraa tu, da je istinito. To nije porodila fantazia
ni pristranost, ni éutijivost, ni njega, ni sebiònost. Je¬
dina svèrha, koju sam pred oòima iraao, bila je, da
jednorau malo poznanomu a veoma cesto nepravedno
zameéenomu ì izsmejanomu narodu ono podara , sto
ga po pravdi ide.

Éitajuéi knjige, gdé se ili hotice ili sluòajno na¬
pominju Ìslrianski Slavjani, opazio sam, da ih tamo
uvèk kore, da su divji, grabeiljivi i sirovi. I uòini mi
se vise putih, kao da sam primètio, da ovi spisatelji
nisu uvèk razluòivali ono, sto od vrémena i osobito¬
sti mèslah visi, od onoga, sto se na odgojenje, vladu
i vérozakon jedne cele dèriave proteie. — Tako na
primèr, buduéi da su Mleòani nèkohko brodicah, mo¬
iebili ribarskih, dosavsih iz kakvog nepoznatog kuU
Dalmacie i Islrie na adrianskom moru opazili, da gu-
sare, veé iz toga osudjuje senator Giacomo Diedo
celi nas narod i usléd toga veli u svojoj dogodovsti¬
ni mietaòke republike, gdè o islrianskora i dairaatin¬
skora narodu govori, da je ovim narodom prirodjena
grabeiijivust i gusarstvo.

Jel' pravo sbog nèkih poschnib òinah cèh dalraa¬
linski ! ìslrianski narod ruiili, a zasto? Sbug one o
hulnsli, kujom su naduveni malone svi historici i ko¬
ja ih nuka, da samo dogadjaje svoga naroda slave.
A u istinu. da su ovi spisatelji islinu Ijubili, i da su
bili pravedni , oni bì morali o dalmatinskih i istrian¬
skih, a i svih ostalih slavjanskih narodih, gdégod se
na lom sirokom svèlu nalaze, mèsto hutéti ib pullaòili
svojimi sarkasmi, u svujìh knjigah napuraenuii, da su
bili vavék valjani ljudi, kuji su svoj vérozakon, svoju
domovinu i svoje zakonile vladaoce Ijubili a mnogo
kèrvi na kopnu i móru prohli, za da nadviadaju i po¬
bède njihove nepriatelje!

Kolikum iestinum upisana je olmica mleòanskih
dèvicah loboi po Tèrstanih izvedena ! A moiebili
ovi ljudi nisu n.sta drugo bili, nego ribari, koji su
bog zna odkud dosh, vise zato da se Mletòanom od-
mazde, nego da izvedu dvostruko zioòinstvo. Rimljani,
koji su bih oteli sabinske iene, sami su predah taj
èin uspomeni svojih potomakah, kui su za slavan dèr¬
iah; ali oni, kojl su Mletaòkinje oteh, nisu nikakvu
uspomenu od toga kod nas ostavili, iz òega slèdi, ili
ga nasi praotci izveli nisu ili je bio veoma neznatan,
a Mlelòani su ga svojim preterivanjem poveéah ìli sa¬
svim izmislili.

Ali ostavirao stare pripovèsti, pa svaki nek se
dèrii onoga sto ima, ili misli da ima.