156

kirilice.    Sada   se   medju   ova dva zametnu  razpra o    moguée, niposlo opisati.  —   Zdrav mi budi,   uzklik-

pravopisu, jedan je vidio nase spasenje u kirilici. dru-    nuh u pèrvom uzhiljenju.   slavni grade,   diòna Aleno

gi   pako   nastojao je dokazati,   da se mora zadèriali    nasih   vilah,   vrèdni   naslèdniòe   starca   Dubrovnika,

latinski alfabel,  samo   da   se   néka slova s kirilskimi    krèpko sidro nase nade.  Bug ti bio u pomoéi na ze-

zamène.    Svaki je tvèrdokorno branio svoj  naòin  pi-    lenom pulu tvoga naprèdka! Bog daj uvèk srétan bio!

sanja, te  se razidose   bez da bi jedan   drugomu iole     — Slavan je bio Zagreb pred nèkoliko godinah,   ali

popustio bio.   Evo pomislih, kako se nili dva cuvèka    sada ga   prilisnu   gusta magia zlobah i zavisti,   usléd

nemogu sloiili u toj stvari.                                                koje bi jamaòno   propasli morao,   da ga nesliti   bolji

Aku me je okolica od Vukovara do Broda na to-    duh nasega naroda,  pruieé mu proti tolikoj   podlosti

liko   oòarala,   kakovo je moralo   bili moje   uzhitjenje    svoju pomoénu desnicu.   —    Ubavèstjen u svili okol-

nad krasnom   izmènom proslranih poljanah ,   gulemih     noslìh   toga zagonelnoga grada oslavih ga  s tvérdom

gorah,   ugodnih   sumicah i zlatoklasnih   njivah.    Kud    nadora   da   éu se na skoro  razveselili   nad   njegovim

god sam prolazio bio sam primljem uprav po slavjan-    vedrim òelom. —   S plesajucim sèrcera upravih svoje

ski i podvuren kano da bi se u kuéi narodio. Posvu-    putovanje   prèko   gorah  i slèrraih   klisurah,   koje   se

da sam opazio valreno domoijubje svetjenikah, a ne-    nad   prekrasnora   Ludoviceora penju,   prèko   jazah i

hajstvo   ili   odvislost   svètskih   od svojih  poglavarah.     zévajuéih propaslih,   koje putnika grozom   napunjuju,

S   razialostjenim   sèrcem   oprosiih   se s carokrasnom     u slavno Primorje   srédiste   sladkih   dèlinjih   usporae-

Slavoniom, ieleé se na skorom u nju povratiti.               nah. —   Cira se òovèk popne na vèrhunac od Osoja,

Hèrvatsku prosao sara sve do Varasdina,  pa   rai     ima protèròati   samo jos nèkoliko vijuganjah cestovo-

se   nije   nisla   osobila i za nase òitaieije zanimiva do-     da kad mu se nelom ukaie sinje more, i s njim dru»

godilo.   U Varasdinu nagazib  opet   na   tudjinstvo, na     ga narav   vilinskom bi  ree sibom u golu klisuru pre*

koje sam u Slavonii ponèslo zaboravio biu.   Na òudo     tvorena. Sto je naravnie,  nego da mi je sèrce od ra-

sam se nasao kako se je u taj raah gradic  taj   nepri-     dosti kucalo, kano da naraèrava raztopit se u uznese-
liòni gost uvrèiiti raogao,   jer sa ialostju izpovèdam,^ nosli krasnoga pozorista.

da nisam   od   odliòniega  òovèka   ni  réòi   naske  òuo.            Tko se nekrenu josle iz svoje hèrvatske i slavon-

Nèkoje gospoje,   koje su u Zagrebu   kao dévojke   gi-    ske domovine za njega  ée nase Primorje   vèrlo zani-

nule za narodnim  jezikora ,   nisu   se   hotèle  samoom    mivo biti. Na pèrvi ée mu pugied u oòi udarili silni od-

naski razgovarat;   dà u istoj narodnoj òitaonici razlè-    por obstojeéi medju njegovim zaviòajem i ovira! krajevi.
gali su se némaòki glasovi.                                                        Tarao   òarobne   ugodnu-rairisnim   cvèljera   posule

Nista nije vise bilo,   àio bi me ubuslavljalu,   da     hvade i doline,   ovdè   bez dolinah   u   strasnora   jazu

nepoletim   ravno u naruòje Ijubeznih roditeljah,   koji     pljuskajuée more. Tamo ugodni,   gustom sumicora, ili

me poslè òetirgodisnjega odsutja s otvoreniiiii rukami,     pojnira gajem ovènòani brèiuljci,   ovdè golemi   jedan

i s napelom neuzlèrpljivostju oòekivahu. Nu moé pri-    na drugoga se tornjajuéi brègovi,   koji   golu   klisura
ateljske   Ijubavi,   koja   toli siono   veze   srodne   duie,     na tèmenu noseéi   pokazuju   dugotèrpnu   borbu s ne-

nadvlada   za nèkoliko vrémena nad poiudom za mih-    priaznimi iivlji. Tamo zlaloklasne njive, koje vèlrìéera

mi uzroci niojih danah,   te  se uputim   prèko   Vinice,    tèrane predslavljaju   sliku kolebajuéih se zlatnih  tala-

gdé   sam   se s jednim srio, i uprav u Cvetijin   blizu    sah, ovdè kamenom posuto zeraljiste,  iz koga neniòe

Trakostjana   kolévke slavne   obiteli  Draskoviéah,   da    nisla, nego vinske loze, i nèkoliko smokavskih staba-

se s drugira priateljem porazgovorira.    On me je vo-    lab. Tamo bujna trava,   ovdè bujno   kamenje.    Tamo

dio po   òitavom   onom okruiju.    Neiraa   tu ^iupniòke    luzi razlèzuéi se od miluglasnuga  pévanja   raznih pti-

kuée,   gdè nas nebi sa zida pozdravila  Ijubka   danica    cah, ovdé grobna tisina i osusena narav.   Tamo umè-

s mladim mésecom, —    Poslé nedèlje danah sto kod    renosi podnebja, ovdè lèti paklena oraara,   zirai bés-

njega boravih   odprati me moj priatelj prèko roman-    neéa bura. — Da su u takovoj prirodi i ljudi tvèrdji,

tiòkoga Zagorja,   do glavnoga grada   nase   domovine,    stvar je posve naravna.   S toga su nasi ljudi  ponajvi-

diònoga Zagreba.    Cim   sam se   bliie k njemu primi-    se golemi. rujni i zdravi.
cao,   takova   me slast proniknu,   kojuje samo   éutit                                     (Dalje ce siediti.)
 

Uèrednik i izdavatelj Dor. Ljudevit   Gaj.
i'iskom kralj. povl. narodne tiskarnice Dra. lijudevita (ììaja u Zagrebu.