192
 

pèrvih rimah pada   glasoudaranje na predposlédnju   a
kod    drugih    na   poslèdnju   slovku.    Kod    Rusah   je
pako    drugo   glasoudarenje   nego   kod   Ilirah,    kod
njih bo pada   glasoudaranje   na   priraér u reòi noga i
glava, na poslèdnju   kod nas na   predposlédnju   slov¬
ku, zato se kod njih sasvira dobro rimaju glava i no¬
ga — gdè to kod nas posve nikakva rima biti nerao¬
ie. Nepoznajuéi   dakle   nasi éirihcom pisuéi   spisatelji,
koji su si od nèkad za   uzor   rusko   knjiiestvo   uzeli,
ovu razliku u glasoudarauju   medju ruskim i nasira je¬
zikora, poraislili su zasto nebi   i mi tako rimali,   kao
sto Rusi rimaju,   i tako   su   uveli   ovu   neskladnosl u
svoje stihove, koji su lime uajnesprelniimi na svètu po¬
slali, gdè bi po svojoj naravi   lako sladki   biti   mogli
kao sto su taljanski ili   spanjoiski, jer se nas jezik sto
se blagozvuònost! liòe svim pravom s ovimi jezici uzpo¬
rediti moie.    Dodaj k ovim nakaznim  rimam  jos na-
kaznija sgèròenja   i   osakaéenja   rèòih   kao   na primèr
zalt' b' t' reko, i lime sliòne aposlrofacie, pomislis! jos
k tomu na slran svaku cezuru pa predstavil si moies
blagozvuònost   takovih   slihovah.     Spodobna    stogod
neées   u   nijednom   europejskom   jeziku   naéi,   to   je
pravo barbarstvo, pred kojira se svakom izobraienom
òovéku uprav jeiit! mora. Da u tako izopaòenoj formi
na krasne i uzhiéujuée misli ni pomislili nije, naravna
je Slvar,   jef tko krasolu   forrae   dohitili   kadar   nije,
kako da se popne do duhovne lèpole, sto mnogo vi¬
se duhovnih silab iziskuje' U osakaéenoin lélu rèdko
kad stanuje zdrava dusa. forma bu je vidivi izraz du¬
ba. Tako su s malimi  iznimkauii   dusad   nasi   pèsnici
pisali.

Kod tol! ialostna stanja nase knjiievne poezie
raora priatelja nase knjizevnosli uzhitili veé svako délo
u kojem se nalazi barera nèkoliko òistih rimah i neosaka-
éenib slihovah ma neiraal! oni ni nikakve unutèrnje vréd¬
nosti, neraoiemo dakle opisati veselje. koje poéutismo
kada smo proòilali prekrasnu knjiiicu, koju je lètos
mladei sèrbska u Budimu pod imenom Slavjanka iz.
dala. S ovira dèlom nastaje po nasem mnènju nova
doba za knjiievno pésuiòtvo one grane nasega naroda,
koja se éirilskimi pisraeni sluii, s ovim déluin uvede
se i ovo divno déle uzhiéenja u sveslavje ostalih izo¬
braienih europejskih narodah. U tom dèlu malo da ne
neima ni traga onih ruinih nedoslatakah jezika i stiho-
tvorstva, koje smo malo visje napomenuli, ! koji kao
tamni oblaci sjajno sunce sakrivaju mnogu bozanstve¬
 

nu iskru, i nepustaju, da do sèrca citaoca dopre i  la
mo svelom zabukli vatrom. Kolikom oòarajuéom silom
proléva se ovdè nas krépki i blagozvucni jezik,   koli¬
kora slaslju napunjuje nase usi la pravilnosl siiha,   la
skiadnosli òisloéa rimah!   No nije samo izvanjska sli¬
ka, sto u tom dèlu hvalu  zasluiuje, jezgra   ove lèpe
Ijudske takodjer je zdrava i puna najsladjeg i najgoji-
vieg soka!    To nije sbirka veé do gnjusa   òuvenih o-
biònih poeiiòkih izrazah i tiradah. lu neées  naéi   onu
prenapetu éutijivost, koja je svojimi   lazljivim! suzam!
u najnovie vrérae sve europejske literature poplavìla   i
malone svu muievnost i krèpkost naseg vèka na   svo¬
jih valovih odnèla, ne, tu je sve islinito ,   sve teòe iz
dubijine sèrca, sèrca òovèkoijubivog, sèrca slavjanskog,
sèrca hristirnskog!    Ovi   mladi,   nepokvaren!,   narod
svoj ! sreéu òovèòanstva vèrhu svega  ljubeéi   mladiéi,
slédeéi svoje unutèrnje nagnutje, svoju dusevnu bolju,
koju svakomu buljemu òovéku tulika stradanja i zaba¬
sanja  s pravog   spasonosnog   pula   Ijudskog   plemena
zadali moraju,   dokuòili su veliku zadaéu   pésnika de-
velnaeslug vèka,   koi mora imati   glas   koi   se   silom
groma kao irublje od Jerika ori,   da   razrusi ponosile
sgrade, koje tamne moéi podigose, a zalim   na njiho¬
vih razvalinah boije pudigne carstvo uiivljajuéimi zvu¬
ci svoje bogoraìle lire, na naòin  onuga,   koi je nèkad
milinom svoje òarobne svirale ka^nenje ganuo ,   da se
samo u vis   digne,   !   lako   sagradi   lebanske   zidine.
Pèsnik nije glumac, kojega pesine svèlu samo za   raz¬
veseljenje   sluie ,   on   mora   biti   svecenik   najdubijiih
tajnoslih òovèòanske naravi, on mora onu buzanslve-
nu   iskru,   kojora   se òovék od ostalih stvorah razlu-
òuje, ne sarau òuvati   da ju zemaljske   bure neutèrnu,
veé i gojiti ju. da veéma i cisiie   kroz tmine tuga ii¬
vola zablèsti i siromasnim umèrlim slazu pukaie,   po
kojuj hodali   imaju,   da k onom   blaienslvu   prispiu.
koje im je blagi   stvorilelj   opredélio. i od   knjeg   ih
pulenost i materialnost obustavljaju  — on   mora   siéi
u    dubijinu    òovéòanskog    sèrca,    i    upoznati    se    s
n|eg(>vimi    raukarai,    boljarai,    nadarai    —    njegova
éutf,    njegova   ljubav    mora    ga    na    krilih    uzhiée¬
nja    !    prèko '   granicah     nedostalnog     òovéòanskog
znanja odoéti — kao iilelj duhovnoga svèta, gdè je pro-
sastnost, sadasnost i buduénost jedno,   gdé nikakovih
tminah neiraa, raora usialuj braéi svojoj. kojoj zeraalj-
ska teia nedopusta,   da   se   podignu u visje   krajeve,
sa kojih je moguce i prèko medjuh   sadasnosti u bu¬
duénost pogled bacili, koju oni  puzeéi po nizinah to¬
ga iivola i okruieni golemim! bèrdi sadasnosti.   koje
pogled rjihov prebaciti nije kadar ni nesluie,   on   ih
raora rekoh   ubavéslili o onom ,   sto je   on   sa svoga
vi.sjega gledista   kamu se je   ljubavju ! veroni   popeo,
opazio, mura im kazali da i prèko lih bèrdah jos nè¬
sta ima, — jednom rèòjom mora  biti prorok.

(Konac ée slèditi).
 

Uèrednik i izdavatelj  Dor. Ljudevit   Gaj.
Tiskom kralj. povl. narodne tiskarnice Dra. Ijjudevita fiiaja u Zagrebu,