194
 

tréboée nasih mislih. Kao sto misao sviuh ljudih u
obée jest moralna samosila, sto vodi i upravlja svak¬
danje gibanje svakog na pose uzetog òovèka — tako
jezik narodni u obéem smislu jest na protiv sila fizid-
na, pretvarajuéa silu raoralnu u obée u iivu rèe ili
slevo. Evangjeije sv. Ivana poèiralje se: »Na poòetku
biase slovo, — i slovo biase u Bogu, a Bog blasé slovo,
— i slovo postalo je tèlom i prebivalo medju  nami.»

Jezik narodni kao samo srèdstvo, sto spaja misao
s materiom — ih duh s tèlom, — jest uzao, sto
spaja proslost s buduénustju. — Proslost u najobsir¬
niem smislu nije drugo za sadasnost nego minula mi-
.fac a svèrsenom délu ili cinu: òio proslosli jest veé
raèrtvo slovo — misao buduénosti iivot daje novi u-
mèrlotu òinu, oiivljujuc mèrtvo slovo sadasnjim iivo¬
tom, te stvara novie slovo, — a to slovo jest jezik
naredili, koi vlada sa raoralnom i fiziònom snagom na¬
roda — ulèljeno slovo. Duh i tèlo òine pravu i pod¬
punu jezgru òovèka, koi ima moé govoriti ljudem —
razumijivo za svakog izmedju svojih zemljakah i su¬
narodnikab.

Jezik narodni jedini ima moé i vlast samctvernosli
i slobode bez kraja i konca: Slovo duha narodnog
jest jezik narodni. Kao sto duhu neiraa propasli na
zeralji, tako i slovu jezika narodnog neima smèrli. —
Ruska nèkoliko vèkovah biase u robstvu mongolskom,
Gèròka takodjer dugo stenjase pod jarraora, pa niti
jedna nili druga nepropadè: jer zaòuvase jezik narod¬
ni, ì s njira sve lajne narodnog iivola. Tajna iivota
narodnog jeste Iradicia. Tradicia sasloji iz uslmenih
predavanjah,   pèsamah i narodnosli.

Tradicia ili tajna iivota narodnog jest nas
seljak, poljodélac slavjanski, iivo jest slovo tra-
d eie cèloga plemrna; — sve to sto je bilo po¬
celak nasih poraislih o relìgii, olaòbini i druitvenom
iivotu, — sve to iivi u njem ì danas. Sraatrajué pie-
mena slavjanska — stoje mi pred oòima iivi o-
braz Kraljeviéa Marka, Kroka, Koséìuskoga, Suvaro¬
va, a u oboe obraz cele izumèrle proslosli. Da ti ve¬
liki ljudi — patriarhe slavjanstva danas ustanu ìz gro¬
ba, razuiuèh bi jezik prostog naroda naseg. Svètlost,
kojom biahu obasjani, bila je svètlost visjega stupnja,
sto proniknu u sve skrovnosli duha i velikog iivola
narodnog. Nijedan od velikih vodjah na svèlu nili se
hvaljasc , niti ialovase u doba svoje slave, ili propa-
fcti, da je svoj naprèdak na stazi pobédah i slave du¬
ian prosvèti na-udì, il daje zalo propao, jerbo ga lo¬
boi narod nije razumio, il nije mogao razumèli, nebu»
due prosvèéen. Vehki ljudi, sto se kadkad od vréme¬
 

na do vrémena pojavljuju na zemlji, za izvesti velike
òine i dèla, za izbaviti otaòbinu, ili porinuti i povè¬
sti celo òovéòanstvo Baprèd, prie svega moraju biti,
bili su, i biti ée uvèk sinovi naroda. Sva im snaga du¬
ba u tom stoji, sto umiju objavili se Ijudstvu ili na¬
rodu, sto imaju moé uliti i udahnuti cèloj masi na¬
roda visju vèru, te umiju besèditi i slovili tako, da
moéju svoga slova zadovolje svim potrébam, sto ih
narod kao s'uteéi osééa. Veliki su ljudi, tako rekué,
tajno sèrce naroda, jezgra duha narodnog, sto u oso¬
bah tih velikanah tèlo prima i u svètu se pojavljuje,
tvoreéi velike cine i òudna déla, koja na obzorju òo¬
véòanskog iivota sjaju kao vèòne zvézde, siplju òove¬
òanstvu brodeéera po lamnoj puòini zemaljskog iitja
svètlost, i na tom osniva se medju velikim geniusom i
narodom sveza duha, — vas narod sada u masi svo¬
joj sravnjìva se sa geniusom jednog muia, — koi na¬
da svim sjaje, onda narod svaku misao, svaki mig
misli od svoga vodje izvodi i pretvara u òin, razumé¬
va lasno najteiu zadaéu, predosèéa misao buduénosti,
a u sadasnosti kadar je biti vehki borac u boju, kao
i vehki òovék u dèriavi ili dèriavnik. Sva tajna iivo¬
ta veé je odkrita, kako se jednom izmedju velikog
geniusa i naroda osnuje savez duha. — Sto uzbudi
u ljudih takovi iivot i uznese ira snagu te vise ne-
gnjiju u tèsnih raedjah domaèega iivota — no silom
prodiru u vise iivota, i sve to vile se dizu'* To uòi¬
ni slovo iivo onoga muza epoke, u kojoj on zasvèti,
kao genius naroda. To slovo iivo, koje dade braéi
svojoj, u koje oni vérovase, laj jezik narodni, kojim
se umiede objavili, koi je iivo slovo duha narodnog.
(Jezik) govor dan je òovéku, da s njim vlada, javlja
se i òini. Razumèle li sto je to? objavit! se, vladati i
òiniti, a ono osétit éele tuli velìònie u govoru.

To, sto zovemo literaturom narodnom, nije dru¬
go, nego vlada moralna, duhovna narodnog jezika;
èim vise obrazuje se narodni jezik, — òim vise stece
snage, krèpòine i nove sjajnosti, — tim vise podiiu
se nove i sve to novie idee vèka, onda misao nasa,
kao dèvica véncem nevinosti — krasqa, kao boian¬
stvo, — preodéva se u nove obraze narodnog jezika
kao u nove haijine i pojavljuje se nam jos krasnia
i stokrat milia , nego sto je bila prie. — Literatura
narodna jesl blago svih ideah narodnih — a idee
véka u smislu duhovnom nisu ino nego objavljenje.

Vlada moralna hterature i objavijenja imaju svèr¬
hu : u òin pretvorili sve svoje celi — t. j. uisiiniti ih. —
Cin odnosi i proteie se na sve nutarnje potrèbe na¬
roda   —   daje iivot novi, poredak novi, i snagu   no-